Alef Science Fiction Magazine 017, page 25
part #17 of Alef Science Fiction Magazine Series
Ležeći sklupčana u jednom uglu njegovih vilica potražila sam pogledom reku. Nebo
i oblaci. Deo broda — s jednom rečju dobrodošlice boje šafrana: mojim imenom.
Protresla sam glavom nekoliko puta da izbacim vodu iz ušiju. Nisam čula nikakve
poznate glasove spolja, ali me to nije iznenadilo. Uzimajući u obzir efekat prigušivanja koji je vladao na našem sidrištu, svaki uzvik na uzbunu bio bi brzo ugušen.
U REDU, CRVE. ZINI!
Kada su se ivice sasvim odlepile ja sam, zanoseći se, ustala. Iscepala sam lepljive
niti koje su mi se isprečile na putu i koraknula napred, na usnu, još se cedeći od iznenadnog potapanja dok je konopac opušteno ležao iznad površine vode, sve do čekrka. Od kada sam ovde poslednji put stajala, brod se pomakao unatrag za više od dvadeset pedalja i napola se okrenuo, odvukavši svoje sidro.
Cela posada je bila postrojena i buljila u mene.
»Hej tamo!‐ viknula sam. »Koji je datum?«
Posle Bog zna koliko dana šaputanja, sada kada sam viknula pukla je brana
sabijenog zvuka. Laudija, Peli, Sparki i Sal su počele da ispaljuju pitanja, ali se Peli proderala: »Kušujte!« glasnije od svih njih, i odgovorila mi.
Od kada sam ušla unutra prošlo je sedam dana.
Nedelju dana rata.
»Dobro!« viknula sam. »Zaustaviću rat. A evo kako...«
Rekla sam im i one su ostale bez reči. Ali mislim da su mi, bar Peli i Sal, verovale.
»Htela bih da mi pošaljete nešto hrane i pića. Samo za slučaj da mi se priklopa«.
»A krevet?« vikala je Peli.
To će biti teško. Spavala sam u žbunju, na drveću, u blatu i mahovini, na keju u Spenglstrimu, a poslednji put u kući magle.
»Ne, ali bi mi koristila suva odeća i jedan peškir — potpuno sam mokra. A kada
sve pošaljete ovamo, odvežite ovaj konopac. Podignite sidro. I izvucite odavde staru JALIN«.
Pošto je brod već bio dobro izvan dohvata pristanjače, nastala je mala rasprava oko toga koji je najbolji način da me snabdeju; zatim je u vodu spušten čabar za rublje a u njega stavljena platnena vreća puna onoga što sam tražila. Zatim su mi bacili konopac
da mogu da privučem čabar. Pošto sam ga ispraznila, pustila sam ga niz vodu.
»Hej!« vrisnu Miranda, opravdano se buneći.
Ne obrativši pažnju na nju, skinula sam sve sa sebe — izuzev bluze koju sam morala da podnosim. Srećom bila je prilično nepropusna. Obrisala sam se peškirom koliko sam mogla, i stavila na sebe nove čizme, pantalone i jaknu.
»Oh, i morate da signalizirate nizvodno. Isterajte na obalu svakog glara koji je na
reci«.
»Biće učinjeno«. Peli je odvezala konopac. Povukla sam ga kroz vodu i uvila iza sebe u šupljinu usta, ostavljajući na slobodnom kraju omču. Najveći deo konopca se, naravno, čvrsto držao u zamci u grlu, a omču sam navukla preko ramena. I tako sam sada zauzdala Crva po poslednjoj modi.
Posada je uskoro podigla sidro, razapela jedra i krenula. Sparki je već signalizirala
nizvodno. Ja sam stajala, tu, u ustima, s konopcem stegnutim preko grudi.
CRVE! Pokazala sam mu onu posebnu sliku.
Osetila sam neočekivani otpor. Neku vrstu uzvišenosti. Sile. AL' JA SAM BOG, izgledalo je da kaže.
ONDA ME SPRŽI MUNjOM. Odgovorila sam. AKO TI SE NE SVIĐA. I stvarno se
začula neka slaba tutnjava, ali je ona dolazila iz dubina ispod Litica. Pretpostavljam da se crv unutra ponovo podešavao, s obzirom da je tutnjava izvesno vreme potrajala.
123
Zvuk je više ličio na stomačne vetrove, krčanje creva, nego na grmljavinu. Malo kasnije je prestalo. Ona pećina gde sam bila mora da se već potpuno izduvala.
Ništa se više nije desilo, ali sam ja čvrsto stajala, još uvek insistirajući na onoj slici.
Ovaj Crv neće sada od mene napraviti budalu. U stvari, Crv je već počeo da sluša: to je tutnjava značila.
JALIN. Njegov glas je jasno stigao u moju glavu. JA ĆU TI POMOĆI, JER SI TI POMOGLA MENI.
GLUPOST, TI NEMAŠ IZBORA. A SEM TOGA, TVOJA JE DUŽNOST DA POMAŽES
LJUDIMA, AKO SI BOG.
DUŽNOST? DA LI? MOJA DUŽNOST JE... DA SAZNAM ŠTA SAM. DA SAZNAM ŠTA JE
DRUGO BOŽANSKO BIĆE.
ZAŠTO GA NE OSTAVIŠ NA MIRU, CRVE? BRINI SE O SVOJIM ŽENAMA I SVOM
VODENOM PUTU.
DRUGI BOG IMA OĆI I UŠI OVDE, DEVOJKO! POTREBNO JE DA SAKUPIM KA‐OVE
NJEGOVIH SLUGU.
SAKUPIĆEŠ DOVOLJNO TOGA KADA RAŠČISTIMO GUŽVU KOJU SI NAPRAVIO.
POSLE ĆEMO BITI KVIT? TI I JA! Bila je to skoro molba. Crv je počeo da zvuči malčice humanije. Manje od onog svečanog: »Crv Sveta sam ja.« Da li je to bila tajna
njegove promene: da li je, postajući Bog, postao u isto vreme i malo humaniji? Manje
ogroman sunđer za upijanje svesti; više osoba sa svojim sopstvenim pravima? Osoba sa
mojim znakom u sebi?
E, PA JA NISAM NEKO KO ĆE KINJITI BOGA; UBUDUĆE ĆU UČTIVO PITATI.
PITATI... ŠTA?
OH, O KA‐OVIMA, RAZUM‐BOGU I OSTALIM STVARIMA. O ZVEZDAMA,
SVETOVIMA I RAAJU.
SIGURNO ĆU TE O TOME OBAVESTITI KADA I SAM BUDEM ZNAO.
DOBRO. AKO SMO TO REŠILI, KRENIMO. Mahnula sam u znak upozorenja za JALIN,
a zatim trgla konopac.
Uskoro je glava Crva izbila iz Litica. Pretpostavljam da se kretao usisavajući vodu u
svoju unutrašnjost, a zatim je izbacivao u mlazu. Ili je, možda, koristio energiju sagorevajući vodu. Pogledala sam u stranu: stara Baš‐me‐briga je izgledala tronuta. Peli je otvoreno plakala od radosti. Sal je klicala. Poljubila sam svoj dijamantski prsten i pravcu njih dve. Ovo je bio taj uzorak, ta posebna slika: ja, kako se spuštam niz reku u vilicama Crva.
Prolazeći pored Port Barbre nekoliko sati kasnije mi, naravno, nismo bili dovoljno
blizu da bih mogla da vidim da li se na obali okupila gomila. Nije bilo ni brodova koji su isplovili, niti išli u našem pravcu. Međutim, ipak sam veličanstveno stajala za krmom, kao da upravljam. U daljini, bleskali su signali i, bez ikakve sumnje, brojni durbini su bili upravljeni na mene. Dođe vreme kada čovek treba da uživa u trenucima svoje slave, umesto da ih skromno izbegava.
Za četiri sata pašče noć. U to vreme treba da budemo između Džangalija i
Krekčevog Rukavca, i ja bih baš mogla da se odmorim. (Ja nisam STVARNO upravljala strujom). U zoru ćemo se približiti Gandžiju i primaći ratnoj zoni.
Morala sam da biram. Preda mnom je bila odluka.
Jer, u svojoj plahovitosti, zanemarila sam osnovnu stvar: naime, kako ću da se iskrcam. Možda je, ipak, trebalo da se držim onog čabra za veš. Prvo ronilački šlem, sada čabar; čini se da sam, u poslednje vreme, razvila naviku da bacam stvari koje mi
mogu zatrebati. Da sam bar tražila i ogledalo. I to ne samo da se uredim. Kad smo već
kod toga, verovatno bih mogla da iskoristim neku od onih boca što su mi prijateljice poslale, da pošaljem poruku...
Moj izbor? Nije se radilo samo o tome kako ću se iskrcati, mada je taj mali problem
124
bio povezan sa srži stvari. A srž je bila u sledećem: mogu da zaustavim Crva u Umdali.
Mogu da sačekam da mi pošalju brod koji će me uzeti. Posle toga mogu uputiti glavu
Crva napred u divlji okean. Uradivši tako, ja bih ponovo uspostavila struju celom dužinom reke i povratila naš svet. Uglavnom. Koja nedelja više ili manje, dok ne oslobodimo Verino.
No, da li je to potrebno?
Razmišljala sam o tome kako je moja sopstvena gilda u srcu bila »Konzerver«. A koliko su slobodniji i lepši životi žena kada se uporede sa životom na zapadu. Sve zbog činjenice da muškarci nisu mogli da plove rekom. Rezultat svega bio je da su svačiji životi: muškaraca i žena, dečaka i devojčica, na istoku bili bolji.
Ali onda sam pomislila na frustraciju i ozlojeđenost koju će osećati 'glari pošto su
oprobali putovanja u daleke luke i pri tom žrtvovali svoje živote. Sem ako nisu bili krajnje srećni da odu kući... tri stotine milja peške. (Jer, sigurno nisu mogli ploviti rekom kada se struja nalazila na svom mestu.)
Mislila sam na ludilo Džozepa koji je žudeo da daleko putuje, samo da bi video kakao se njegovi snovi prvo potapaju a zatim gore do smrti. I mislila sam na onog dečaka koji je uništen jer se usudio da stupi na led u Melonbiju. Mislila sam na Kiša uhvaćenog u paukovu mrežu domaće sreće u Džangaliju.
Mislila sam na svog rođenog brata, uništenog nezajažljivom radoznalošću — jer je
za nju postojalo jedno jedino rešenje. Mislila sam na svoje roditelje i Narju. Merila sam i odmeravala.
Crv je mogao da izađe SAMO DELIMIČNO iz svoje jazbine. Mogao je da stane blizu
Aladalije, recimo — ostavljajući slobodnim sledećih sto osamdeset milja severnih voda i za muške i za ženske putnike. Istina, to je samo četvrtina dužine reke. Ali to bi mogao biti neki početak, neko obećanje... S druge strane, to bi ostavilo priličan komad rečne granice između istoka i zapada, otvorenim. Zapadnjaci bi se pokazali mudrim ako bi pretpostavili da možemo da je zatvorimo, ako zaželimo. No, da li su mudri? I da li bi se uzdržali od upada i gusarenja? Da li bi mi gradovi od Aladalije do Umdale bili zahvalni što ostavljam njihove obale nezaštićenim?
Konačno, mudrost ili ne, zaustavljanje pre ušća je prilično zavisilo od toga što je Crv mogao naučiti od te daleke sile u Raaju koja nas je, u stvari, sve i poslala ovamo.
Zavisilo je, takođe, i od toga što je Crv mogao naučiti od sebe samog? (Bio Bog ili ne.) Nisam smatrala da Crv baš zna šta je to Bog; zna li uopšte neko? Možda je Bog samo
ideja koja čeka otelorvorenje — kao i svaki drugi izum, kao što su misteriozne letilice koje su ovamo, pre mnogo vremena, donele naše seme. Što me je podsetilo na zagonetku Velike Inteligencije, koju je rodio čovek a koja je vladala Raajem. Osnovno pitanje bilo je, imam li ja pravo da se zaustavim kratko — pre ušća. Da li sam ja izvojevala to pravo ponovo uspostavljajući struju? Ili sam se samo iskupljivala za gužvu koju sam prouzrokovala? Da li će u budućnosti na mene gledati kao na heroinu ili kao
na kriminalnog idiota?
Kako sam mogla znati odgovor na to, a da ne bude suviše kasno da izaberem različite mogućnosti? I da li je to bilo važno? Možda niko ne može ni biti heroina ako je za to ne proglase? A ako je neko proglašen, NE VERUJ im.
Pitanja, pitanja. Bar sam imala mogućnost izbora. Slobodnog izbora, za promenu.
U ime svih živih i mnogih mrtvih.
Pramačni talas se, peneći, valjao podjednako i prema istoku i prema zapadu.
Odložila sam svoj am od konopca i prihvatila se platnene torbe, izvadila sušenu ribu, kolače, voće, bocu vode i bocu vina.
Popila sam malo vode, a zatim poklopala nekoliko kolača i žvakala ribu. Vino sam
čuvala da bih mogla da nazdravim Džangaliju, kada budemo prolazili. Gutljaj, ili više, pomoći će mi da zaspim te noći; da prespavam svoj problem.
125
Kada narednog dana budemo stigli u Verino, ja ću svakako morati da odlučim. Zato
mogućnost izbora i služi. Da se njome naslađujem i onda jednu da izaberem. Ili drugu.
I tako, ovde se završava KNJIGA REKE.
MOJA knjiga reke, tako reći! Ova knjiga koju je rečna gilda tražila da napišem, ovde
u Aladaliji, iako je rat završen i dobijen, sto milja daleko. Mislim da su one smatrale da je neophodno da se svima, od Umdale do Tambimatua, objasni šta se događalo, čak i
ako bi to značilo da se u njoj obelodanjuju tajne (i možda neki ego dobije koju masnicu).
Inače, ko zna kakve bi sve jezive priče i divlje glasine zauvek kolale okolo? Pre nego što ova knjiga bude štampana na Adželobo način, ona će, ipak, verovatno promeniti naslov.
A možda će neki komitet zapovednica gilde prvo preko nje preći crnim mastilom... A, opet, možda i neće.
U početku sam mislila da će pisanje knjige biti tako užasan zadatak kao što je plivanje u reci ili hodanje do Staništa Južnog. Ali kada sam jednom započela, osetih, s olakšanjem (a zatim sa uživanjem), da moja priča teče dovoljno lako. Konačno mi je dobro došlo čitanje svih onih Adželobo romana! Čak mislim da sam bivala sve bolja kako je pisanje odmicalo. U stvari, teško mogu da podnesem da odložim pero.
Šta još?
O da: kosa mi je smeđa kao orah, oči boje lešnika. Vitka sam, pre nego mršava (sem na svom putu za Stanište Južno) i, bosa, nešto preko pet pedalja visoka — ili niska.
Na vratu imam belegu boje čokolade. Te male detalje sam zaboravila. To samo dokazuje da sam skromna. Očigledno. (Da li je trebalo i njih da dodam? Ne...).
Naravno da ima JOŠ; o tome i govori ovo nekoliko poslednjih privatnih reči —
samo za moje oči.
Ovaj deo ne spada u knjigu, ali bolje da zapišem, za slučaj da me pogodi grom ili
nešto slično.
Jer, Crv je održao svoju reč — baš prošle noći. (Kao da je pazio i čekao da završim
svoj zadatak). Prošle noći sam sanjala da sam sama na reci u čamcu na vesla, kada se
grozna glava (koja u stvari miruje južno odavde) podigla iz dubina.
Odjednom sam se potpuno probudila i u glavi začula ove reci:
JALIN, JA SAM BIO NAPRAVLJEN PRE MNOGO EONA DA BIH SE STARAO DA OVAJ
SVET BUDE BEZ ZRELIH SVESTI. OSTAVLJEN SAM OVDE DA RAZARAM.
NEDAVNO SAM SE OČEŠAO O RAZUM‐BOGA IZ RAAJA I ON JE UZVIK‐NUO:
BEDNIČE! PRONAŠAO SAM TVOJE OBLIČJE JOŠ NA ŠEST SVETOVA SEM OVOGA. TO SU
SVETOVI POGODNI ZA NASTANJIVANJE ALI BEZ VIŠIH OBLIKA ŽIVOTA NA NJIMA,TI SI
SPREČIO RAZVOJ INTELIGENCIJE. NA NJIMA, TI IH DRŽIŠ NERAZVIJENIM, TI SI POVREDIO
MOJE LJUDE KADA SU DOŠLI. ŠTA TE JE NAPRAVILO, DEMONE? IMENUJ SVOG
GOSPODARA. IZMEĐU NAS ĆE SE VODITI RAT SVE DOK TE NE BUDEM POSEDOVAO I
MOGAO DA TE UPOTREBIM, DA BIH DOKAZAO ŠTA TE JE NATERALO DA LEŽIŠ I ČEKAŠ
MILION GODINA, KAO ZAMKA I PREPREKA.
ALI JALIN, MISLIM DA SAM PRONAŠAO NAČIN KAKO DA UĐEM U RAAJ. VERUJEM
DA MOGU DA POŠALJEM NEKOG POGODNOG LJUDSKOG AGENTA DUŽ PSI‐VEZE. DO
LEGENDARNOG RAAJA, JALIN! I NATRAG.
Čak i u snu mogla sam da ga pročitam. I uzvratim: NE GLEDAJ U MENE! MENI se
dopada OVDE.
HAJDE, HAJDE, JALIN, protestovao je Crv. JEDNOG LEPOG DANA TI ĆEŠ UMRETI, I
TADA ĆE TVOJ KA DOĆI MENI DA GA POŠALJEM GDE ŽELIM. Njegovo dugačko belo oko
je namignulo, a glava mu je zaronila pod vodu.
Ja da putujem psi‐vezom u Raaj? Kao agent u ratu Bogova?
Kao što rekoše neki pametni momci iz Melonbija: ni slučajno. I, nemaj straha!
Imam još nekoliko ljudskih stvari da završim.
126
JOŠ nisam videla moje roditelje, da bih im sve ispričala. Možda bi trebalo da sačekam dok moja knjiga bude štampana i prvo im pošaljem jedan primerak? No, to bi
bilo prostački. Suviše smo dugo bili stranci. Još nisam ljuljala Narju na kolenu, Narju, moju sestru, koja nije od materije reke, već od krvi i mesa.
Za početak, sigurno ću otići u Verino. Ne samo zbog toga što je na putu za Pekavar
— ne da bih jadikovala nad štetom ili zarobljenicima, niti da bih sakupljala priče strave.
Veoma želim da utvrdim da li je Haso živ. Želim da sazna koliko je mnogo Neliam cenila
njegov poslednji poljubac. I možda da mu, na isti način, vratim.
Možda ću malo ostati u Verinu i pomoći u obnovi. A onda ću, sigurno, krenuti kući,
natrag u Pekavar.
Pre nego što ponovo napustim dom... da bih otišla, kuda?
Zaista se plašim da me čeka jedno veliko »kuda«. A TO bi već mogla biti druga priča, dugačka kao i ova KNJIGA REKE (nova verzija, od Jalin iz Pekavara). Ako bude nove priče, ona može biti duža od same reke — jer se, možda, može pružiti odavde do
zvezda.
Uvek se mogu nadati da sam pogrešila.
U ovom trenutku, jednostavno, ne umem da kažem.
_______________________________________________________________________
PRVA SF ANTIKVARNICA
U JUGOSLAVIJI
U OKVIRU KNJIŽARE
ΠΛΑΤΩ
ΠΛΑΤΩ
ΠΛΑΤΩ
BEOGRAD, FILOZOFSKI FAKULTET,
ulaz iz Vasine ulice, telefon (011) 639‐121
svaki dan od 9 do 24, nedeljom od 12 do 24
PLATO, knjižara na najvećem prostoru u Beo‐
gradu i sa najraznovrsnijim izborom knjiga, od
sada i sa policom rezervisanom za SF: sve
nove knjige, veliki izbor antikvarnih izdanja,
knjige na stranim jezicima.
Књижара
Књижара
127
_______________________________________________________________________
ALEF ‐ SCIENCE FICTION MAGAZIN • Izdavač: NIŠRO »Dnevnik«, OOUR Izdavačka
delatnost, 21000 Novi Sad, Bulevar 23. oktobra 31 • Direktor NIŠRO »Dnevnik«: JOVAN
SMEDEREVAC • Rukovodilac OOUR Izdavačka delatnost: ILIJA VOJNOVIĆ • Glavni i
odgovorni urednik OOUR Izdavačka delatnost: TODOR ĐURIĆ • Sekretar Redakcije:
ZDENKA KARABASIL • Lektor: JOVANKA STOJIĆEVIĆ • Korektori: ANĐELKA SILAK i
VIOLETA
FRENC
•
Štampa:
NIŠRO
»Dnevnik«,
OOUR
Štamparija
128
MoZarD, Alef Science Fiction Magazine 017
