Alef Science Fiction Magazine 017, page 24
part #17 of Alef Science Fiction Magazine Series
Čim je Hark otišao, Džozep i ja polazimo u susret ničemu iza ničega. Imamo samo
još jedan dan, jednu noć.
Kako vatreno provodim tu noć. Izgleda da je svrha cele ove ekspedicije, sve te nedelje priprema, svi nosači i zalihe, bila jedino i samo da bismo mi mogli da se volimo.
117
Da li ćemo se vratiti i izvestiti, »Oh, da, otkrili smo NEŠTO — našli smo jedno drugo«?
Međutim, u zoru, kada ponovo padamo jedno drugom u zagrljaj, počinje da se
rađa sumnja u meni da Džozep ne vodi ljubav sa ženom, već sa samom pustinjom — sa
ovom golom prazninom udaljenom od reke; koja nema nikakve veze sa pravilima
rečnog života. Moje su grudi dine‐zvezde, moje slabine iskošene dine pod njegovim prstima koji klize. Između mojih butina je bunar tečnosti koju nismo našli. Ja sam pustinja napravljena od mesa. Samo na taj način može njome zagospodariti; on koji mora nečim gospodariti.
Tog dana se vraćamo, u tišini, do mesta gde smo se rastali od Harka. Te noći, pošto
smo odmotali našu ćebad na pesku, Džozep je impotentan — zato što se sada povlači iz
pustinje. Iako me grabi surovo i nasilno, na način koji do sada nisam upoznala ni kod jednog muškarca, ne postiže ništa. Konačno se okreće na stranu u agoniji stida, tako da moram da ga tešim, i što je još gore — plače kao malo dete.
Ujutru, dok se budim, njegove suze i dalje kaplju na moje lice. Čini se tako. U
stvari, zalutale kišne kapi iz jednog usamljenog oblaka prskaju po mojoj koži.
Daleko na zapadu, jedna nemoguća tamna masa oblaka se nisko vuče, deleći kišu;
spuštaju se prljavi čaršavi kiše. Već za jedan sat oblaci odlaze, nebo je čisto.
I kada, konačno, stižemo do one zbrke kamenja i škriljca, prvo nailazimo na jednog
utopljenika, zatim na drugog i trećeg. Čudovišna poplava je nestala, pustinja je ponovo sprženo suva. Poplava je odnela mešine i isekla ih na škriljcima, tako da su ostale samo barice tečnosti u onima koje pronalazimo. Nailazimo i na četvrto telo, Harkovo, čija je koža već počela da se štavi.
»Ti si dovela reku ovde!« ludački vrišti Džozep na mene.
Hvala Bogu, u tom trenutku se moj život kao Lajla pomera unapred, približavajući
se svom kraju.
Nekoliko dana kasnije, negde dalje na zapadu medu dinama‐zvezdama, Džozep
pada umirući od žeđi. Kao što i ja umirem, takođe...
Za trenutak verujem da se desilo čudo, da sam ja STVARNO naredila reci i ona je
došla da mi se slije niz natečeni vrat i ugasi moju užasnu žed.
Ali ja sam mrtva; i crna struja je primila u sebe svoju kćerku iz daljine. Kao što uskoro otkrivam, došla sam kući — konačno sebi i upravo je to ono što osvetljava sve
druge, ranije trenutke mog života...
Ja sam Čarna, tinejdžerka iz Melonbija koja žudi da se pridruži rečnoj gildi za godinu —
dve.
Vlada nezapamćeno surova zima. Reka je sasvim zamrznuta. Brodovi su zarobljeni
na svojim sidrištima, sa konopcima i jarbolima okovanim mrazom kao nekim ukrasima
na smrznutoj imendanskoj torti. Na reci nema saobraćaja.
S mojom najboljom prijateljicom Polom, hrabro se upućujem na led, na klizanje, sankanje i bacanje snežne prašine u mlazovima i lukovima. (Tako je hladno da je sneg
suv i liči na prašinu.) Urezujem svoje ime na reku, da ga svi vide.
Neki od onih koji posmatraju su i dečaci koji počinju da se začikavaju jer se čini da
je reka postala isto toliko sigurna i čvrsta kao i drum. Na ciči zimi oni postaju usijane glave, rugaju se i izazivaju, i nas i jedan drugoga. Uskoro najsrčaniji i najgluplji od dečaka staje na led i kliza se pored nas.
»Sada ćeš morati peške po ženu!« upozorava Pola. »Iskoristio si svoju jedinu priliku«.
»Glupost. Nisam na reci nego na ledu — povrh nje. Kladim se da bih mogao da predem čak do druge obale«.
»A ne, ne bi. Led je na sredini tanak. Možda tamo uopšte i nema leda«.
»Heej!« Zatrčava se i čuči na klizavici. Pada i šulja se duž leda. Iskobeljava se, 118
otklizava natrag do obale i skače na nju. »Hajde, gomilo«.
»Ma šta kažeš«.
»Ni slučajno«.
»Kukavice«, ruga im se i vraća svom sportu na ledu. Skače na led drugi put.
»O, ja sam momak rečni«, peva. (Naravno, prava pesma je o DEVOJCI REKE.)
»Brodić mi je večni! I čini me srećnim...« (On upravo izmišlja reći, ismevajući se.)
Iznenada zavrišti: »Uništiti! U‐nnni‐šti‐ti...!«
Ruke mu se divlje okreću kao krilo vetrenjače. Počinje da trči. Dalje, dalje...
Mi, utrnuli, gledamo. Uskoro je stotinama, hiljadu pedalja daleko. U svom zelenom
kaputu on je kao list nošen vetrom s leda. Zatim je samo vlat trave. Konačno, sasvim daleko, on nestaje. Sasvim tiho krckanje prolazi ispod mojih nogu. Led je, tamo napred, pukao.
I dogodila se smrt zato što sam ispisala svoje ime na reci.
Neću se osećati krivom. Nevina sam što se tiče njegove smrti.
Ja sam vođa palube iz Svetlišta, srećna i veoma strasna žena. Kako može da bude oboje u isto vreme? A jeste. Ja znam; ja sam ona. Ona gori kao lelujavi mlazevi gasa koji plamti u krateru izvan grada; a ipak, ona je iznutra obasjana svojom strašću koja nije utrošena niti se rasprsla...
Ja sam mnoštvo života, povezanih medu sobom, ogledajući se jedan u drugom. Svi ti pejzaži i avanture o kojima sam ikada sanjala, još od kada sam bila mala devojčica — a
koje su mi tako naglo oteli — isto tako naglo postaju moji; do prelivanja...
Ja sam Neliam, postarija zapovednica gilde...
Neliam? Zapovednica gilde iz Gandžija? Ali KAKO...? Ovde sam nedeljama,
angažovana u pregovorima sa Osmatračima. Možda nisam najbolji izbor za pregovarača
jer nikako ne mogu da se popnem na taj prokleti Šiljak... Ali srećem jednog mladića na
neutralnom terenu, obično u jednoj od mnogih krčmi pod venjakom. On ima bakarnu
kožu, sjajne oči i mali, prćast nos. Da sam bar četrdeset godina mlađa i ne toliko tužno mudra, kao sada...
(Moje sopstveno srce tuče — jer, naravno, mladić je Haso, moj nekadašnji
ljubavnik za jednu noć, onaj koji je ubrao prvi cvet mog tela.)
S druge tačke gledišta, od svih onih koji se mogu osvrnuti niz mnoge hiljade dana
života, ja sam, možda, najbolja za taj posao. Ali samo — možda.
Tako sam zaplovila prema svom cilju, primenjujući blago ubeđivanje, kao da
nameravam da zavedem tog mladića, i samo povremeno stvarno gubim strpljenje s njim.
Mnogo toga je već bilo principijelno usaglašeno, a nešto, čak, i sprovedeno u praksu; međutim, ja želim one panorame zapadne obale koje su Osmatrači skupljali i nagomilavali stotinu godina. Želim da budu poslate u Adželobo, da ih tamo majstori urežu u ploče — i štampaju u atlase koje bi naše signalistkinje mogle rukom da ispravljaju.
U tom atlasu će biti štampane i sve informacije koje smo dobili od Jalin. Biće to druga KNJIGA REKE, vodič duhova za dosad nepoznat svet. Ili, možda, treba da ga opišem kao drugu Knjigu Gildinih Statuta, pošto će njena distribucija biti strogo ograničena. Neće izaći dodatni, nezvanični, primerci — u to mogu da budem sigurna. Ti
izdavači iz Adželoba zavise od nas kada je u pitanju prevoz njihove robe.
Večeras je Novogodišnje veče i krčma pod venjakom je osvetljena lampionima. U
venjaku ne vlada suviše velika gužva, najveći broj ljudi se čuva za sutra. Nekoliko žena reke se prepiru. Usamljen starac zanet mislima. Dvoje zaljubljenih — muž i žena od pre
nekoliko nedelja, sudeći po njihovom izgledu — šapuću u uglu.
119
Pored njih samo Haso i ja. Starost traži mladost — osim što je Haso SUVIŠE
iskusan, prijatan i oprezan. Lično, mogla bih rano da idem na spavanje. Ali nema odmora za nevaljalce.
»Koje garancije možete da ponudite?« pita.
»Našu časnu reč«, ponavljam. »Vaše panorame će biti savršeno bezbedne. Želimo
samo da ih pozajmimo. Vratićemo ih najduže za godinu dana. Toliko je vremena potrebno«.
Oko nas meka, treperava svetlost. Trebalo bi da nam muzika svira serenadu. Ali ne, muzika bi me uspavala.
»U redu, JA vam verujem. Konsultovaću... «
Dogovaramo se da se ponovo nađemo u istoj krčmi dan posle Nove godine; i posle
svih zabava i veselja treba ponovo biti tih.
Ali dolazi taj dan u Novoj godini, a venjak nije nimalo tih. Dupke je pun i veoma bučan. Zbog toga što je glava crne struje prošla Verino. Sada svako svakom o tome priča, nudeći objašnjenja, protivurečeći jedni drugima. Umesto mira i povučenosti, ovde vlada pandemonijum.
Noć je oblačna i tamna, crna kao struja koja nas je napustila. Svi ovi lampioni su
samo majušna treperenja koja osvetljavaju onaj najsitniji deo naše strašne tame.
Gomila je našla utočište u ovoj i drugim krčmama, dalje od, sada gole, reke.
I znam da ću ja, Neliam, uskoro umreti... Uskoro i krvavo. Pokušavam da nateram
sebe da ustanem, da pobegnem. Ali to se ne dešava: Neliamine noge ne obraćaju pažnju na Jalin.
Ne iznenađuje me što Haso kasni na naš sastanak. Odmah spušta dve čaše vina, pre nego što mi šapatom saopštava šta su Osmatrači kroz svoj teleskop videli od glave
Crva. Teško mogu da razumem njegovo mrmljanje od buke koja nas okružuje. »Glasnije,
hoćeš li!«
On uzmiče, namrštivši se, uvredeno.
»Izvini, Haso, svi smo na ivici živaca. Oprosti mi za razdražljivošt«.
»U redu je. Razumem. I TADA....
Iznenadan vrisak sa obale se prosu kroz žamor. Galama u trenutku zamire — a zatim se raspaljuje dvostrukom jačinom. Ljudi trče i izbijaju na ulicu.
»Čekaj ovde. Vraćam se«. Haso nestaje.
Malo zatim, ludnica se širi i na ovu stranu. Iznad krovova se pojavljuje
tamnocrvena svetlost. Neko viče: »Vatra!« Zatim me zaglušuje strahovit tresak i svi lampioni odjednom upadaju u vreo vetar.
Haso se uskoro vraća, bez daha. »Naoružani muškarci. Mora da je zapad!
Hajdemo, na Šiljak!« Uzima me za ruku.
Ali ja se opirem. »Dragi moj dečko, ja ne mogu da se penjem na taj Šiljak da bih
sebi spasla život.«
»To je baš ono... ! Neliam, ja ću ti pomoći. Odneću te gore«.
»Ne, moraš ići sam. Ja bih ti bila teret; ukrala ti šansu. Ali obećaj mi nešto. Obećaj
da ćeš biti veran tamo gore.«
»Veran?«
»Posmatraj. Drži se po strani. Beleži sve što se događa. A sada IDI. Idi. Ili ću se naljutiti na tebe«.
On se dvoumi. Naravno. Ali se rušenje i teror svakog trenutka sve više približavaju.
Zatim me napušta. Ali ne pre no što, apsurdno, strasno ne ljubi moju smežuranu
obrvu.
Ponovo iz kondira punim svoju čašu. Sramota da propadne tako dobro vino. Pijem
jedan gutljaj i čekam.
Mada smrt, kada konačno dolazi, nije uopšte onako vesla i brza kao što sam 120
očekivala.
A, međutim, ni tako konačna...
Otprilike u to vreme počinjem nešto da otkrivam. Iz nekog razloga, boravkom u KA-skladištu moja moć opažanja nije toliko poremećena, koliko izoštrena. Možda zato što
sam upravo bila Neliam koja ni najmanje nije bila budala. Možda zbog toga što se stvarno značenje događaja pokazuje čisto — zračeći — kroz ove živote, što nikada nije
slučaj za vreme samog života.
Krajičkom svog duhovnog oka, hvatam odblesak onoga što Crv radi dok je
»zabava« u toku.
Koristi me kao neku vrstu čunka na razboju, da bi zajedno iztkala osnovu i potku u
novu šaru, u novi, različiti i nadmoćan uzorak.
Pada mi na um da ovo može da me učini sredstvom u određivanju VRSTE Boga u
koji se pretvara. Možda bih mogla da zadobijem malo uticaja na njega.
Stoga, za vreme sledećeg isečka života, kao ribarka u Spenglstrimu, činim sve da se
ne obazirem na taj privid. To nije lako. Kako da se ne obazireš na svoj život kada si zaokupljen živeći ga. Vlasnica života koga ponovo živim sumnja da je zanemarena. Ali
onda shvata (mislim).
Neprestano zamišljam jednu sliku. Stavila sam tu sliku u užareni centar svoje pažnje.
Jednog dana, dok se nalazim u čamcu vukući mreže otežane banjoima, u moj se život pruža neka šaka. Šaka visi u vazduhu kao neki file od bele ribe, iščezavajući kod zgloba...
Kada sam zgrabila tu šaku, nebo, struja, čamac sve se odjednom rastapa u penastu, ljubičastu maglu.
Sedela sam u svetlosnoj kupi. Bio je to Raf, moj izbeljeni zombi, koji me je držao za
ruku.
Pomagao mi je da ustanem, mada se nisam osećala posebno slabom. Naprotiv,
osećala sam se prilično kočoperno. Spustivši se na ivicu postolja, zaključila sam da me je Crv morao dobro negovati i osnažiti moje udove, dok sam se odmarala u činiji. Sem ukoliko moje trajanje života u snu nije izgledalo znatno duže nego što je stvarno bilo.
»Koliko sam dugo vremena provela u KA‐skladištu, Rafe? Sate? Dane? Nedelje?«
Slegnuo je ramenima: »Ponovo sam sanjao, nisam bio tu«.
»A da li je struja sada Bog?«
»Nisam siguran. Ona je... drukčija. Možda se, kada se rodi Bog, počinje samo sa bebom‐Bogom koja tek treba da odraste?«
Ona naročita slika je još uvek bila ukorenjena u mom srcu. Intenzivno sam se koncentrisala na nju.
CRVE, mislila sam, ŠTA JE S RATOM?
Ispred očiju su mi promicali nejasni likovi; nisam mogla da ih prepoznam.
CRVE! Pokazala sam mu tu naročitu sliku.
Svojim unutrašnjim uhom sam čula jecaj prećutnog prihvatanja.
Pobeda. USPELA sam da unesem taj poseban uzorak u novu tkaninu, bar u jedan
njen ugao.
Skočila sam s ivice, dole. »U redu«, rekoh Rafu, »odlazim«. Podigla sam boce. »Šta
će ti to?«
»Ne smemo ostavljati otpatke. Naročito ne u Bogu.«
»Oh, on ih može upiti. Izbaciti.«
Da, kada mu se telo ponovo stanji... Bio je u pravu. Tako sam spustila boce koje su
mi jedino mogle smetati. Neka mi ih gilda odbije od plate — ako sme.
121
Raf i ja smo krenuli ka Opalnom Ostrvu. Kraj tunela u pećini je još uvek bio sužen, ali ne toliko koliko ranije. »Trava« mi se sklanjala s puta.
Stigla sam do mračnog izlaza. Šlem je ležao tamo gde sam ga ostavila, ali nije bilo
nikakvog traga od konopca, a tunel je bio crn kao katran. Protresla sam lampu, ali bez
ikakvog efekta. Zatim sam proklela sebe što sam takva budala. Rešenje je bilo jednostavno.
CRVE, OSVETLI TUNEL!
Odmah su zidovi počeli da odaju slabu, plavičastu svetlost. Škrto, ali dovoljno da
mi se osvetli put. Mogućnost da stignem do usta bila je uslovljena onom specijalnom slikom kojom sam hranila Crva. Posle trideset koraka našla sam konopac.
Možda je bio povučen kada su se vilice Crva zatvorile. Ili je možda posada JALIN
počela da ga izvlači.... Za probu, povukla sam konopac tri puta, ali se ništa nije dogodilo.
DA LI BROD JOŠ ČEKA? Nasmejala sam se. Zato što to sada nije bilo važno, ni najmanje.
Ubrzo sam stigla do kraja tunela, odakle je konopac vodio preko ivice i savijao dole, u tamnu rupu.
CRVE, OSVETLI SVOJE GRLO!
Pojavilo se slabo svetio, i skoro sam poželela da nije. Kada sam dolazila, propala sam kroz grlo Crva u mrak, stigavši, skoro pre nego što sam shvatila da sam krenula.
Sada, kada sam videla šta se nalazi preda mnom, pojavila se klaustrofobija. Trebalo je
glavačke da zaronim u rupu. Ako bih se, slučajno, zaglavila, da li bi me Crv ljubazno izštucao napolje?
Nije bilo mesta razmišljanju. Skočih dole. Brzo, jer su stranice bile klizave. Uvijala
sam se na okuci i vukla konopac šaku za šakom.
Gore. Gore. Iznad mene, u mutnom svetlu, mogla sam da vidim konopac koji je izlazio iz poklopca cevi — kao koren. Nisam videla nikakav spoj. Privijajući se čvrsto uz poklopac pokušala sam da ga otvorim. Uzalud. A ako bi se, možda, poklopac naglo otvorio, konopac bi se oslobodio i ja bih ponovo skliznula čak dole.
U svesti mi se stvorila jedna slika: vrata mišolovke koja se otvaraju samo na jednu
stranu, i to samo pod određenom težinom.
A SAD MI KAŽI! visila sam očajna, slabo udarajući iznad glave.
Još mi se jedna slika rascvetala: brada crva ispod površine vode; vilice mu se razjapljuju, dok jedan Ugao njegovih usta nastavlja da stiska konopac (u nekom iskrivljenom osmehu, koji je, izgleda, bio namenjen meni); a zatim tone rečne vode provaljuju unutra.
Ako je to jedini način...
Učvrstila sam se najbolje što sam mogla. Dograbivši konopac obema rukama,
zažmurila sam i zadržala dah. U REDU, UČINI TO!
Cev se nagla napred. Žubor i grglanje, iza scene. Na lice mi pada nekoliko kapi, a
onda me odjednom voda udara i potpuno prekriva. Skoro me odnosi.
Nekako, NEKAKO, grčevio sam se, šaku po šaku, pela kroz taj vodopad... A još sam
bila pod vodom. Zašto, o zašto nisam ponela taj prokleti šlem? Ako uskoro ne dobijem
malo vazduha eksplodiraću.
Moj se svet vrtoglavo naginjao na gore. Više i više. Čekala sam na groznu smrt dok
se reka praznila dole ispred mojih očiju i nosa. Zagrcnula sam se, progutala vazduh, trepnula — i mogla sam da vidim ogroman klin dnevnog svetla.
Grlo se ponovo čvrsto zatvorilo, ostavljajući na dnu usta plitku lokvu vode. Imala sam sreću što nije bilo žara da lepršaju okolo, ali nijedna nije ušla s poplavom. (Možda je Crv mogao da ih kontroliše?)
122
