Izmišljao sam sladostrasti i zadovoljstva, i razmišljao o strastima koje sam oslobađao.

  Zahvaljujući toploj vodi u tankovima, opasnost od neželjene trudnoće bila je ništavna, a niko se kasnije nije ničega sećao. Kući se vraćaju sa samo jednim osećanjem ljubavi prema meni. Još uvek se teturajući, Nensi želi da pođem s njom, »da vidim kako živi druga polovina.«

  »Dođi da upoznaš mog muža, propalog pisca«, kaže.

  Zašto sam, do đavola, prihvatio poziv? Da li je to dotad nepoznato osećanje grize

  savesti? Nemoguće! Krivica je anđelima strana kao i usamljenost. Ili je u pitanju radoznalost, taj prokleti motiv? Bilo šta da je razlog, odvezao sam se do njih sledećeg petka.

  Njihov stan bio je u dvospratnici, potpuno trošnoj u najprljavijem delu Malibua.

  Dok sam se približavao, sunce se polako utapalo u Pacifik. Nekako naivna slika, reći ćete, ali ubrzo pošto sam ušao, Nensi je zapalila dve sveće u čast Sabata.

  »Shabbat shalom«, kaže ona. I ljubi me u usta. »Da sve krene nabolje«, dodala je.

  Njen sićušni muž Arči pojavljuje se iz sumorne senke svoje tihe radne sobe.

  Njegove melanholične oči ne mogu promašiti. »Dobrodošao«, kaže on.

  Dobrodošao! Jedino u poređenju sa splavom moglo bi se tolerisati ovakva jazbina.

  Utonuli smo u ležaljke pijuckajući Zinfendel. Na zidovima dnevne sobe je gomila maski,

  od kojih ona sa labuđom glavom, koju je Nensi nosila na karnevalu, preteći visi iznad mene.

  »Imamo nešto da ti predložimo«, započinje Arči. Da li je stvarno toliko umetnik da

  ubedi anđela da spava sa njegovom ženom?

  »Nastavi, budalo«, požuruje ga Nensi, »ne ume da čita misli.«

  »Želeo bih da ti spavaš sa Nensi«, kaže Arci.

  Objašnjava mi da je sterilan. Idiot, zar misli da će me na to navući? Ali pre nego što

  stižem da odbijem, zemlja se trese, a jedna od zakivki se otkači da bi labudova glava pala pravo na moju.

  »Ja Leda«, smeje se Nensi, »a ti Zevs.«

  Moj bes je bezgraničan; veći je od potplata u mojim cipelama pa letim do tavanice.

  Zaslepljen maskom, lomim se po stupnim ćoškovima tavanice, dok me domaćini gledaju

  preneraženo. Ali anđeli ne odaju bes! Pomisao da možda gubim moć spustila me je na

  zemlju.

  »Sada znate«, kažem, »ja sam anđeo.«

  »Sačuvaj to za, Nešnal Inkuajerer« brzo će Arci. Duboko urezana ljubomora mu brani da vidi u tome išta sem paganske faličke predstave; već pokušava da svrsta moje

  akrobacije u simboličke manifestacije.

  Nensino viđenje nije ništa manje sebično. »Hoću li i ja naučiti da tako lebdim?«

  pita. »Naravno«, odgovaram, »sledeće srede ćemo se svi uhvatiti za ruke i izleteti kroz dimnjak.«

  Brzo je prešla preko toga, metaforično gledano, kada sam odbio Arčijevu ponudu.

  Nazvala me je snobom, pošto mislim da sam suviše dobar za nju, što je još gore, zna da

  je to tačno. Arči me melanholično poziva u radnu sobu na jedan muški razgovor. Sad 54

  kada je strast njegove žene odbijena, proći će ga rezigniranost. A šta ja znam o saosećanju?

  Verovali ili ne, Arčijeva soba je preplavljena odbijenicama. Njegove police su prepune dela priznatih mu savremenika, a tek mali deo, u gornjem, desnom uglu, ostavljen je za časopise koji su objavili njegove priče. Bliže proučavanje zidova govorilo je da su nivoi pažljivo formirani; na dnu su bile pismene odbijenice, preko njih ličnije korpe — tipa jedne iz »Inkuajerija« koja je glasila »Dragi g'dine Vajsmen, izuzetna priča, ali ne dovoljno izuzetna« i najzad, zauzimajući smešno malo mesta u najvišoj polici, oni koji prihvataju.

  »Ne bi trebalo da te to pogađa«, kažem.

  Pogledao me je kao da sam sišao s uma. »A ti znaš još nekog koga odbijaju? dere

  se, »Mahatmu Gandija?«

  »Prihvati to sa pozicije posmatrača«, savetujem.

  »Jedino što sad želim da prihvatim jeste tvoje dete«, odgovara on.

  »Ne«, kažem. »To ne dolazi u obzir. Ne dopuštam sebi vezivanje.«

  Iz nekog razloga to ga je razdražilo. »A šta, ti si emotivno retardiran?« vrišti. »Kada sam imao deset godina, bio sam običan mali monstrum koji je gađao devojčice u školi

  puškicama terajući im suze na oči. Onda sam nešto sanjao. Ne sećam se u vezi s čim, ali taj san me je promenio. Posle toga, nisam više mogao da radim šta mi padne na pamet.

  Pretpostavljam da se javila savest, ili tako nešto. A šta je s tobom, gospodine?«

  Nisam imao šta da mu kažem, niti mi se sviđao izraz na njegovom licu, pa sam se

  okrenuo ka prozoru. Dvadesetak stopa dalje bila je sledeća zgrada, sa četiri stana. Jedan prozor bio je osvetljen, a u njemu se videla devojka koja se motala tamo‐amo. Na sebi

  je imala crvenu haljinu. Ali ne zadugo. Njen grudnjak se otkopčavao spreda. Otvorila ga je ka meni kao knjigu pokazujući mi svoje grudi. Proizvele su čudan utisak na mene, puls mi nije bio normalan, ni disanje ravnomerno. Ne treba ni da kažem da devojku ni najmanje nije zanimao moj disajni aparat. Zureći tako u nju, polugolu, skoro da sam se

  po drugi put odlepio od zemlje. Morao sam da se skoncentrišem na kontrolisanje svoje

  gravitacije.

  »Vidim da si snimio naš noćni bar«, reče Arci. Saučesnički se nasmešio. Nasmejao

  sam se ali i prihvatio poziv da ostanem na večeri.

  Uskoro sam bivao tamo svakog petka uveče. Naravno, ni Nensi ni Arči nemaju

  pojma zašto u stvari dolazim, pretpostavljajući da naše sve čvršće prijateljstvo postepeno slabi moj otpor. Ali to je pogrešno toliko kao da misle da je zemlja tanjir pa da se može ispasti sa neke ivice. I redovno nalazi izgovor da u Arčijevoj sobi provedem neko vreme sam, što mi omogućava da gledam devojčine pripreme za vikend. U toj igri

  nisam baš uvek dobitnik. Ponekad mi smeta drvo avokada, čije lišće skriva njenu nagost

  od mog pogleda. Ili se licem okrene ka meni, pa moram da padnem na sve četiri da me

  ne otkrije. Posle takvih slučajeva bivao sam nakrivo nasađen, iskaljujući svoj bes sledeće srede na Nensi. Da bih kompenzovao ta razočaranja, počeo sam da vodim dnevnik svojih uspeha; beležio sam crtice poput: »Divan pogled na njene grudi kada je podigla

  ruke da razbaruši kosu«, ili: »Savršen pogled na njenu stidnicu kada je stavljala vaginalni dezodorans.« Ali ima i predivnih prilika kada mogu da parim oči celom njenom

  anatomijom, jedva obasjanom zalazećim suncem. Kao neki ptolomejski zvezdoznalac ona misli da je centar univerzuma, dok ispituje svoj odraz u ogledalu, ali, naravno, ona je samo satelit zadržan u nedeljnoj orbiti moje želje. Onda odlazim u dnevnu sobu potpuno ushićen. Pogrešno procenjujući moje razloge za to, Nensi i Arči razmenjuju poglede pune nade.

  Jednog petka stižem kao i obično i zatičem Nensi samu.

  »Gde je Arči?« pitam.

  »Zar ne čitaš novine?« odgovara Nensi. »Klan je zapalio Hram juče. On je noćas dežuran«.

  55

  U svakom slučaju, tako nesebičan postupak nije sprečio Nensi da pokuša da me ponovo zavede. Na svoj užas shvatam da moj otpor slabi da u stvari, razmišljam o tucanju sa priličnim zadovoljstvom. Jer, u mojoj mašti, telo što se uvija oko mene nije Nensi već devojka čije telo sam tako dobro upoznao a da joj nisam video lice. Ona je apstrakcija seksualne želje, a Nensi je samo njeno materijalno ostvarenje. Mora da sam

  utonuo u sanjarenje, jer sam odjednom shvatio da me je Nensi razgolitila. Ne samo da

  su mi farmerke visile oko gležanja, nego mi je i košulja bila do struka raskopčana, Nensi, logično, nije imala ništa na sebi. Gledala me je sa čuđenjem.

  »Nisi obrezan« objavila je. Toliko je zgranuta činjenicom da nisam Jevrej da ne vidi

  još značajniji beleg: stomak bez pupka. Anđeli su bezgrešni, a znajući Boga, ne treba nam nikakva religija. Taj gnosticizam je Nensi spremna da proguta pri pogledu na moju

  erekciju. Ali ne smem zaboraviti ono što kaže biblija. Jednostavno, ako bih se spario s Nensi, ona bi izgorela u prah. Izgledalo je da je Nensi spremna da plati tu cenu.

  »Molim te, Nensi«, kažem, »suviše mi je drag Arči da bih mu to uradio, naročito

  večeras. Uostalom, ovo ne radimo iz zadovoljstva nego zbog začeća. Daj da skupim spermu u teglu, pa ćemo te oploditi rukom«. U drugom slučaju, Arčiju bi bilo bolje da sa sobom kući povede vatrogasnu brigadu. Nensi ne deluje ubeđeno sve dok moj penis ne

  reši problem povinujući se gravitacionoj sili. I tako sam sa pantalonama na kolenima otapkao u Arčijevu radnu sobu da masturbiram dok me je Nensi psovala iza leđa.

  Tek što sam pogledao kroz prozor kada se pojavila devojka. Njena haljina je pala

  dole, moj periskop skočio nagore. Ali, umesto da skine veš, ona počinje seriju joga vežbi koje nije naučila u Akademiji za antigravitaciju. Moj mališa se sprema, ali neće stići do vrhunca dok se ona potpuno ne razgoliti. Iz očajanja sam zaurlao. Na to utrčava Nensi i shvatajući najzad ko je objekat moje želje vrišti.

  »Ta kurva je imala abortus pre tri meseca!«

  Ali ja sam stigao predaleko da bi me bilo briga, i urlao sam još jače kada se oslobodila grudnjaka i izvukla iz pantalona — da bi ostala sa još nečim na sebi. Ali nema brige, izvukla se iz svog peškira kao striptizeta iz svoje poslednje pantljike. Gola je a ja se gubim. Dok moje seme pogađa dno prazne tegle od artičoka, znam da sam pogrešio

  što se tiče planetarnih kretanja. Ta devojka nije satelit. Baš suprotno, ja sam njen satelit. Ja se povinujem njenim dolascima i odlascima, a ne ona mojim željama. U

  naročitim uslovima, ona me privlači ka sebi, a sad evo i izvlači moje seme iz tela. Samo nekoliko meseci je prošlo, a ja sam već u opasnosti. Okrenuo sam se ka Nensi, uplašen

  za svoju budućnost. Razjarena, ona umače špric u teglu na kojoj piše ZLATNA SRCA i cedi tečnost u svoju vaginu.

  »Oh«, šišti, »vrelo je!«

  Devet meseci kasnije, moje dete se rađa, mada se smatra Arčijevim. On, u stvari, želi da prisustvujem rođenju, ali odbijam. Kakve to veze ima sa mnom? U pola cele strke zvoni telefon. Arči je.

  »Dođi brzo«, preklinje. »Nensi ima problema.«

  Nalazim je položenu na stolu u sali, intravenozna igla prikačena za njen zglob da bi

  primala glukozu. Osim toga, za stomak su joj prikačili celu gomilu priključaka. Nasmešila se ka meni.

  »Baš je glupo«, kaže, »sve je išlo tako dobro, a onda je najednom prestao da radi.«

  »Zabrinuli su se za bebu«, objašnjava Arči.

  Bebino srce je pokazano na fetalnom monitoru; strelica skače između devedeset i

  sto četrdeset. Svaki put kada padne do devedeset, ja ga ponovo podignem. Uvek mi uspeva. Sve dok se, bez upozorenja, ne spusti do nule. I na njoj se zadrži.

  Zato je Arči nezadrživ. Trči u hodnik, vrišteći. Ne mogu da verujem da sam bespomoćan. Akušer nam s osmehom objašnjava da je bebina prividna smrt

  prouzrokovana mikrofonom koji je uvučen u Nensin okrugli trbuh. Uskoro je Nensin 56

  zglavak probijen još jednom, da bi primala pitosin. Na taj način, stimulisana hormonalnom zamenom za sopstvenu neproduktivnost, njena materica se grči,

  potpuno se širi i katapultira dete napolje glavom. Istovremeno, fetalni monitor registruje snažne kontrakcije na talasima papira koji mu izleću kao iz creva. Nensi odvoze u šok‐sobu dok nam maše.

  Osam dana kasnije, pozvan sam na obrezivanje svog sina.

  Jedno vreme nisam bio kod njih, smatrajući da je to najtaktičnije što mogu da uradim. Uostalom, hteo sam da dokažem sebi da mogu da prekinem sa devojkom sa prozora — da sam još uvek nezavistan. Ne zaboravite, o detetu će se brinuti Arči, a ne

  ja. I kako je srećan zbog toga! »Nikad nisam video da je tako zadovoljan!« kažem Nensi.

  »Aha«, odgovara ona, »najzad je prevazišao svoje blokade u pisanju.«

  »Zbog deteta?« pitam.

  »Zaboga, ne!« kaže. »Išao je na kurs. Priprema svojih mogućnosti. Kreativno

  pisanje i Džin Šin Do.«

  »I pomoglo je?«

  »Nego šta«, kaže Nensi. »Treba da ga čuješ dok objašnjava kako mu je akupresura

  otvorila potpuno nova polja mašte. Sada više ne kuca, samo pomoću akupointera sačeka da mu nadođe energija. Kakav kurs! Kaže da mu je telo nabijeno elektricitetom.

  Uspeo je da pojebe predavačicu na njenom joga‐ležaju.«

  Arci se približava, smejući se. »Nensi je ljubomorna što sam sa svojim profesorom

  imao više sreće nego ona s tobom«, kaže.

  »Dušice«, pecka ga Nensi, »možda si naučio govor tela ili kako da se ovaplotiš u rečima, ali radi se o granicama tvojih telesnih mogućnosti.«

  Arči mi namiguje, a Nensi navaljuje.

  »Ne bi ti naškodilo da pročitaš poslednju Arčijevu priču«, nastavlja. »Ljubavni čin

  — iz ugla penisa. Vidiš, Arči je naučio kako da se uživi u poziciju nekog svog organa, sada oslobođenog.«

  Zvono krešti. Arči trči da uvede rabina.

  U Raju nema obrezivanja, pa sam prilično zatečen razvojem događaja. Bebu je

  stegao za olimpijsko obrezivanje MOHEL, iznad kojeg mu viri dršćuća bradica, dok mu iz

  usana viri jezičak a lice postaje tamnocrveno. Dernja se predosećajući užasno žrtvovanje, ne konstatujući Arčijeve pokušaje da ga umiri malim prstom nabijenim u košer vino. Počinje da mi biva muka, kao da se zidovi sobe zatvaraju oko mene. Hteo

  bih da ih odgurnem, ali ruke su mi vezane. Vrištim. Neko mi gura prste u usta. Ogromno

  lice se nadnosi nada mnom. Gde su mu ruke? Bol. Boli. Plastična kapica je navučena na

  moj penis. Hirurške makazice škljocaju. Rabin završava ceremoniju tradicionalnim blagoslovom, ali nema ko da ga čuje — jer sam se ja onesvestio.

  »Odvežite mu kravatu«, naređuje MOHEL »Izujte mu cipele!«

  Kad sam se pribrao, shvatam da ležim sa kockom leda na čelu. Što je još gore, moja stopala su ledena, BEZ cipela, BEZ čarapa.

  »Dajte mi vazduha«, mrmljam. Spotičem se bos u losanđeleskoj noći, pali anđeo.

  Gledam u zvezde na nebu, na nedostižnim visinama, i vidim kako se pomalja Akademija

  antigravitacije. Tresem se kao što se sigurno i Kopernik tresao kada su se obistinile njegove najcrnje slutnje.

  Negde će se Bog smejati, kada mu njegovi miljenici dostave svoj izveštaj. Udahnuo

  sam život u sterilnu matericu, i to ću platiti sopstvenom smrću. Plakao sam za samim

  sobom. Plakao sam za svojim bratom. Plakao sam za svojim sinom. Ali, ako sam već proklet da sam postanem senka senke, bar mogu stvoriti nešto od Arčija. On objavljuje

  knjigu. Ona postaje bestseler. Što je još bolje, i kritičarima se dopada. »Arči Vajsmen«, obaveštava »Njujork Rivju ov Buks«, »piše poput anđela.«

  57

  58

  Ne čitajte ovu priču

  danju zato što će vašu pažnju odvlačiti hiljade dosadnih sitnica. Najbolje je da je čitate noću, kada na stolu počiva topli krug svetlosti od lampe i kroz poluotvoreni prozor dopire šum kiše koja pada.

  Ne čitajte ovu priču,

  ako vas nerviraju istorijske i naučne netačnosti. Stvarnost je ovde opravdano isprepletena sa maštom. Podaci kojima sam raspolagala bili su tako protivrečni da sam

  morala birati gotovo nasumice. A ponešto sam sama dodala.

  Ne čitajte ovu priču,

  ako ćete me pitati zašto sam se u veku kibernetike i svemirskih raketa setila događaja koji se odigrao krajem prošlog stoleća. Neću vam moći odgovoriti. Dešava se

  da šetate obalom mora i odjednom ugledate kamičak koji morate podići. Zašto morate?

  Zašto baš taj? Pitanja bez odgovora. Podižete kamičak, držite ga na dlanu, i obzima vas neobjašnjivo uzbuđenje. I vi ćete dugo pamtiti taj dan, more i kamenčić ruci.

  Proleće 1887. godine u Parizu bilo je izuzetno hladno, i jorgovan se rascvao tek šestog maja. Student medicine Žerar Desen i Pol Miar došli su čuvenoj slikarki sa granama tek

  procvetalog jorgovana. Moguće je da u drugim okolnostima slikarka ne bi obraćala neku posebnu pažnju na takav poklon, ali i njoj je, kao i svima, dosadio hladan vetar i dugotrajna, siva kiša. Tog blistavog, sunčanog dana ona je doživela jorgovan kao simbol proleća što je nadvladalo zimu. Dugo je gledala cvetove, a onda rekla da ne postoje boje koje bi omogućile da se u potpunosti prenese fini spektar jorgovana.

  — Pogledajte — rekla je — ja mogu uzeti kineski vermion, lazurnoplavu i

  ljubičastu marš. I ako s tom plavo‐ljubičastom pomešam crvenu dobiću čistu malinovu

  boju. Ali nikakvim mešanjem boja ne mogu se dobiti žive nijanse jorgovana. Tu je, verovatno, potrebna neka nova, posebna boja...

  — Vrlo dobro! — uzviknuo je Pol Miar. — Dajte mi dve godine i ja ću napraviti u

  laboratoriji.

  — Dve godine? — Upao je Žerar Desen smejući se. — Nećeš je dobiti ni za

  dvadeset. Veštačke boje su tamne i grube. Dobre su jedino za molovanje zidova. Ali ja

  ću za dve godine naći biljku iz koje ću dobiti boju jorgovana.

  — To je nelogično, Žerar — progovorio je Pol. — Ako već imaš jorgovan, zašto iz

  njega ne izvučeš boju jorgovana?

  Slikarka je prekinula spor. Rekla je da će čekati dve godine. Videćemo ko je u pravu, rekla je. A sada, kad je tako lep prolećni dan, zar ne bi bilo bolje da izađemo na kej? Ne znam kako se zvala ta slikarka. Mesec ili dva kasnije ona je otputovala kući, u Srbiju. U to vreme, studenti se više nisu nalazili u Parizu. Miar je radio u laboratoriji Stolca u Berlinu. Desen je sa ekspedicijom Žana Dekaveja bio na putu od Konakrija ka

  gornjem toku Nigera. Pre nego što će otići iz Pariza, slikarka je napisala dva pisma.

  Jedno, poslato u Konakri, nije nikad stiglo adresantu, jer se ekspedicija vratila kružnim putem, preko Dakara. Drugo pismo je stiglo u Berlin onog jutra kad su novom laborantu

  prvi put poverili samostalan zadatak; on je mahinalno stavio neotvoreno pismo u jednu

 

1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 11 12 13 14 15 16 17 18 19 20 21 22 23 24 25