imaju uredni bungalov u Bristol Hajlendsu, gde se nikakvo visoko stenje ni kamenje ne

  uzdiže, i gde su susedi urbani i moderni.

  Ali po Kingsportu se čudne priče čuju, pa čak i Strašni Starac priznaje da se pojavilo

  nešto o čemu njegov ded nije pripovedao. Jer sada, kad vetar živo fijukne sa severa pokraj te drevne kuće, koja je isto što i nebeski svod, prekine se najzad ona zloslutna, sumorna tišina koja je bila strah i trepet za siromašne primorce Kingsporta. I pričaju stari meštani da se prijatni glasovi čuju tamo gore, kako pevaju, i kako se smeju donoseći talase radosti koji nadmašuju radosti ovog sveta; pa kažu da su noću oni niski prozorčići blistaviji nego ranije. Takođe vele da žestoka aurora češće dolazi na to mesto, blistajući sa severa plavim vizijama smrznutih svetova tako da i litica i kuća vise crni i fantastični naspram divljeg plamsanja. Gušće su i izmaglice zore, a mornari nisu sasvim sigurni da potmula zvonjava na moru potiče samo od svečanih plovaka.

  Najgore je od svega, međutim, to što stari strahovi venu u srcima Kingsportskih mladih ljudi koji postaju sve skloniji da noću osluškuju daleke slabe zvuke u severcu. Oni se kunu da na tom vrhuncu, pod tim šiljatim krovom, nikakvog bola ni štete ne može

  biti, jer u novim glasovima razleže se radost, uz te glasove muzika i smeh odzvanjaju.

  Kakve bi pripovesti morske izmaglice mogle donositi do tog avetinjski pohođenog najsevernijeg vrhunca, to oni ne znaju, ali čeznu da izvuku bar neki nagoveštaj o čudima koja kucaju na ona prema provaliji zjapeća vrata kad su oblaci najgušći. A patrijarsi su obuzeti strahom da će jednog dana mladi, jedan po jedan, krenuti put tog

  nepristupačnog vrha na nebu i saznati koje se vekovne tajne kriju ispod strmog šindranog krova koji je deo stena i zvezda i drvenih strahova Kingsporta. Da će se ti avanturama skloni mladi vratiti, to patrijarsi ne sumnjaju, ali misle da će iz njihovih očiju nestati jedna svetlost, i iz njihovih srca jedna volja. A oni ne bi želeli da se stari Kingsport sa svojim strmim uličicama i arhaičnim zabatima vuče bezvoljno kroz godine

  dok istovremeno, sa svakim novim glasom, nasmejani hor postaje sve jači i divljiji na onom neznanom i strašnom vidikovcu gde se magle i smovi o maglama zaustavljaju rad

  odmora na svom putu od mora ka nebesima.

  Oni ne žele da duše njihovih mladića napuste prijatna ognjišta i taverne svijenih krovova u starom Kingsportu, niti žele da smeh i pesma na tom visokom kamenjaru ojačaju. Jer ako je jedan novi glas, pridružujući se, doveo i nove izmaglice sa mora a sa severa nova, sveza svetla, onda, kažu oni, još novih glasova može značiti sve više i više izmaglica i svetlosti, sve dok, najzad, možda, i stari bogovi (o čijem postojanju daju nagoveštaja samo šapatom, iz straha da ne čuje kongregacijski pastor) dođu iz dubokog, nepoznatog Kadatha, koji je u hladnoj pustoši, pa se nastane na tom opako

  prikladnom kršu tako blizu blagih bregova i dolina tihog, jednostavnog ribarskog sveta.

  To oni ne žele, jer običnim ljudima nezemaljske stvari su nedobrodošle; a, sem toga, Strašni Starac se često priseća da je Olnej pomenuo i ono kucanje koga se usamljeni stanovnik uplašio, pa i naslućeni crni znatiželjni oblik naspram izmaglice izvan onih čudnih polu‐prozirnih prozora od staklenih okaca zalivenih olovom.

  O svemu tome, međutim, jedino Stariji mogu odlučivati; a dok odluka ne dođe, još

  uvek se jutarnja izmaglica penje uz divnu vrtoglavu liticu do šiljaste drevne kuće, do te sive, kuće s niskom strehom gde nikog ne možeš videti, ali u kojoj uveče zatrepere nejasne svetlosti dok severni vetar priča o čudnom bančenju tamo. Bela i paperjasta ide magla iz dubina ka svojoj braći oblacima, puna snova o mokrim pašnjacima i pećinama

  levijatana. A kad priče polete gusto u grotlima tritona, i kad se iz rogljastih školjki u gradovima morske trave začuju divlje pesme naučene od Starijih, tada prostrane željne

  izmaglice pohrle u jatima ka nebu natovarene predanjima; a Kingsport, nelagodno ugnežđen u svojim manjim liticama ispod tog strašnog uspravnog stražara od kamena,

  vidi, okrećući oči okeanu, samo mističnu belinu, kao da je rub te stene i rub sveta celog, dok dostojanstvena zvona na plovcima nariču slobodno u vilinskom eteru.

  79

  80

  U tim vremenima, bilo je duhova.

  Imperator, kad mu je bilo dvadeset godina, oseti strast prema svojoj sluškinji Bjanki, koju je video u uglu Velike dvorane gde je smerno čekala da on prođe. Bila je to mlada dvorska dama, širokog čela, vedrih očiju i otvorenog lica. Bila je udata za jednog viteza koji je umirao.

  Imperator je bio, odnedavno, udovac, tugom ophrvan. Ljut što je njegovu nevestu

  odnela Smrt prilikom rođenja mrtvorođenog sina, napustio je svaki moral i odlučio da

  živi u razvratu i raskalašnosti. Očigledno, čestit život ništa ne vredi, jer njegova voljena supruga bila je puna vrlina, koliko i lepa.

  »Smrt sve nasleđuje«, uzvikivao je gorko. »Pa neka uzme i moju dušu«. Njegova duga kosa je pobelela, tako da je ličio na anđela.

  Snevao je svoju nevestu i upućivao joj, sa ljubavlju, molbe, preklinjao ju je da mu

  pruži neki znak da joj je i dalje dobro i da ga dalje voli. Odgovor nije stizao. »Hoćeš li me napustiti?« pitao ju je. Odgovor nije stizao.

  Prošlo je šest meseci. Jednog sivog i maglenog dana, kad je mesec bio još sasvim

  mlad i okružen srebrnim rubom, Imperator ode kod lunarne veštice, koja življaše u dubokoj šumi punoj odjeka. Njena koliba bila je dimljiva i mračna. Ako ona zna budućnost i razgovara sa duhovima, pomišljao je on, zašto onda nema veličanstvenije

  stanište.

  »Dobrodošli, ekselencijo«, odgovorila je, duboko se klanjajući. »Nisu sva bogatstva

  u kućama.« Bila je bezoblična, kao gomilica zemlje, kosa joj beše umršena i šake posute pegama, a lice prekriveno borama finim poput paučjih nogu. Nasmešila se, stvarajući nove bore, povela ga u svoju jedinu sobu i ponudila mu hleb i kobasice koje je pržila.

  Iz učtivosti je prihvatio i našao da su izvrsne.

  Gledala ga je kako halapljivo jede i progovorila glasom bez milosti. »Bila sam jednom i ja mlada. Bila sam dama. Pre nego što veštica postadoh, ime mi beše Rut.

  Poznajem vatre srca i bedara.«

  Hladan vetar dunu nad njegovom dušom, i on se strese. Ona reče: »Moraš imati

  veštinu hirurga i sreću bogataša da izrežeš voljenu osobu iz svog srca, a nikakav ožiljak ne ostaviš.«

  Progutao je poslednji zalogaj hrane i objasnio da želi da vidi svoju mrtvu nevestu.

  »Želiš li da joj se pridružiš?«

  »Ne. Želim da se ona pridruži meni.«

  »To je teže.« Prišla je olupanom ormaru i odabrala glineni vrč na kome su bile naslikane mesečeve mene. Držeći ga obema šakama, i to jednom ispod dna a drugom

  odozgo, protresla ga je i izvrnula, tako da zrna žita ispadoše na pod od nabijene zemlje.

  »Jedno belo zrno«, reče ona.

  »Šta to znači?«

  »Moglo bi značiti ostvarenje želja tvoga srca. Moglo bi značiti smrt.«

  »A šta ti misliš?« Govorio je glasom tihim i nesigurnim.

  »Ne mogu reći« Sklopila je usne i tiho brujala kroz nos dok je mela zrnevlje sa poda u vatru na ognjištu. »Ne sada.«

  Kad je i poslednje zrno dospelo u vatru, rekla je imperatoru da će duh njegove supruge doći i ona se u život vratiti ako on može da nađe drugu ženu spremnu da dobrovoljno umre i zauzme njeno mesto u grobu. »Mora da bude dobrovoljno«, reče

  ona. »Hoćeš Ti ovu pogodbu da sklopiš?«

  »Bez oklevanja«, reče Imperator. On je imao apsolutnu vlast nad svojim

  podanicima, moć da odlučuje o njihovom životu i smrti. »Kako ću ti platiti?«

  »Kad bude došlo pravo vreme.«

  »Šta moram učiniti?«

  »Treba da bude obučena u spavaćicu tvoje žene. I, još nešto.« Veštica izvuče drveno sanduče, otvori ga, izvadi iz njega jedan kruti namotaj svilene tkanine, odmota

  ga. »Moraš joj zariti u srce ovaj nož. A ona mora osećati želju da umre, jaču nego 81

  poslušnost zbog tvoje komande.«

  »Kako ću to znati?«

  »Nož zna.«

  Zahvalio joj je i otišao.

  Sledećeg popodneva, njegov pogled je pao na Bjanku. Nasmešila mu se iz saosećanja i skromnosti. Podsetila ga je na njegovu ženu: mršavija i bleda, ali divna poput ruže.

  Oborila je pogled i koraknula natrag ju senku smokvinog drveta ispod prozora u uglu.

  U srcu je poželeo da s njom spava. Nije mogao podneti pomisao da nju prinese na

  žrtvu.

  Poslao je po nju te večeri i rekao joj da je mora imati. Rekao joj je da je ona sigurno reinkarnacija njegove pokojne supruge zato što toliko liči na nju.

  »Ekselencijo, udata sam«, reče ona jednostavno. »Moj muž je vaš sluga, Džefri Ajronhart, i ja ne mogu ni sa jednim drugim čovekom spavati dok je on moj muž, dok je

  živ.« »To je lako razrešiti«, reče car kruto.

  Pala je na kolena i preklinjala ga: »Nemojte odrediti smrtnu kaznu za mog muža.

  Bolestan je i zavisi od mene. Propada od rane u prsima koju je zadobio u jednoj od vaših bitaka.«

  »Ne mora on ovo da otkrije. Nemoj mu kazati.«

  »On bi me pogledao u oči i znao bi.« U njenim očima spokojstvo više nije vladalo.

  »Vaša ekselencijo, Džefri se borio za vas, a vi biste mu ženu oduzeli?«

  »Začarala si me. Dođi sa svojim odgovorom sutra uveče.« Izašla je iz odaje i plakala.

  Digla se i hodala kao u snu sve do svoje kuće, gde je njen muž ležao u postelji i spavao. Pogledala mu je lice obuzeto groznicom i mršavo telo ispod čaršava, oslušnula

  njegovo krkljanje. Sklonila mu je vlažne pramenove kose sa čela. Razgovarala je sama sa sobom dok je on, u snu, ječao. »Šta da činim, mužu moj? Šta da činim?« Njen muž se

  prevrtao na krevetu, ali, probudio se nije.

  Sledeće večeri, prekorevajući sebe što je odstupio od svoje prvobitne namere, car, držeći šaku na dršci onog noža, sada za njegovim pojasom zadenutog, sačeka Bjanku i

  lično joj otvori vrata.

  Vide njene suze, i njegovo se srce rastopi. Zamoli je da ne plače, šta ako je veštica

  lagala? Šta ako on, ubijajući Bjanku, ubije ono za čime čezne? Šta ako se njegova supruga ne vrati, čak ni posle prinošenja žrtve?

  Približila se imperatoru obazrivo. »Vi me nećete silovati?«

  »Neću.« Gledao je njene molećive oči i čeznuo za njom.

  »Nećete me nagoniti da se prostituišem?«

  Okrete joj leđa i ode do svoje unutrašnje odaje, a na vratima zastade samo da bi

  kazao: »Vrati se sutra uveče.« Kad je čuo da je zatvorila za sobom vrata, počeo je da govori besne reči protiv Smrti, a nož je potegao iz opasača i hitnuo ga preko mermernog poda. Kako su mogli bogovi stvoriti dve žene, toliko slične da bi mogle biti

  sestre, a onda od obe tražiti smrt? Imperator pozva svog upravnika dvora.

  Bjanka ode kući laganim hodom kroz usamljenu moć i nađe Džefrija budnog. Da bi

  udahnuo vazduh, morao je široko otvarati usta, kao da se davi. Grabio je ćebad prstima

  kao kandžama. Isprekidanim šapatom, objasnio joj je da je upravnik dvora došao sa nalogom u kome se kaže da će Džefri biti odmah uhapšen zbog izdajničke namere da

  preseče vojničku vezu sa svojim imperatorom i supružničku vezu sa svojom ženom.

  Suđenje će biti obavljeno čim bude mogućno naći slobodan termin. »Ne razumem«, reče. Bjanka je objasnila šta je imperator od nje tražio.

  Vitez opsova cara. »Ubio bih tog psa da je ovde. Sa zadovoljstvom bih izrezao srce

  iz njegovih grudi.« Borio se da se oslobodi čaršava upetljanih oko njega. Nežno mu je

  82

  pomogla. Zaćutao je.

  Kad je najzad progovorio, zamolio je Bjanku da interveniše kod imperatora.

  Bjanka načini jedan korak unazad od svog muža. »Nalog je bio pravedan. Pogazio

  si zakletvu svojoj ženi, tako što me, evo, ostavljaš.«

  »Niko ne želi da umre«, reče on tiho. »Ne želim da umrem.« Pružio je ruku ka njenoj ruci.

  Rekla mu je da će pripremiti mrtvački pokrov za njega.

  Celu noć ju je molio da spase njegov život, i ujutru dirnuo njeno srce.

  Car je tog dana primi i sasluša njen zahtev za pomilovanje njenog muža, optuženog

  da je potajno izdao i svoju ženu i svog cara.

  »Rekla si mi da će ionako umreti«, reče on.

  »Da, ekselencijo, ali ne zbog ovoga, molim vas.«

  »Da li je taj čovek kriv?«

  »Vaša ekselencijo, svi smo mi krivi.«

  »Da li je kriv za ono za šta je optužen?«

  »Nikakva formalna optužba nije podignuta.«

  »Hajde, hajde, da li je kriv za nelojalnost u mislima?«

  »Vaša ekselencijo, kako bih ja to znala?«

  »Lukavija si od zmije.«

  »On o vama govori smo dobro.«

  »Šta taj moj verni podanik misli?«

  »Imate njegovu potpunu vernost. Gleda vas sa najvećim poštovanjem, odanošću,

  strahopoštovanjem i ljubavlju. Život bi dao za vas.«

  Car se nasmeši. »A ti?«

  »Vaša ekselencijo, preklinjem za milost za mog muža, da suđenja ne bude.«

  »Kako otkriti istinu?«

  »Vaša ekselencijo, znate da sam pristrasna, jer za njega sam se udala. Ali pošto je

  on moj muž, takođe mogu reći da ga razumem bolje nego iko drugi. Znam njegove mane i varke, a znam i šta bi uradio.«

  »A da li bi to i meni iskreno rekla.«

  »Vaša ekselencijo, vezana sam za vas, jer vi ste moj car.«

  »Koristiš se dvosmislicama i uzmicanjima. Zamaraš me.« Digao je šaku da je udari

  ali se uzdržao. »Ne mogu izvući iz tebe istinu.«

  Oborila je pogled ka podu.

  »Želim da mi noćas dođeš slobodno, da mi se daš, ako misliš da spaseš život svog

  muža.«

  »To nije moja slobodna volja. To je iznuđivanje.«

  »I jeste. A ipak, moraš mi se ponuditi dobrovoljno. Noćas sebe predaj ovde. Obuci

  se u belo kako nevesti dolikuje. Ako ne dođeš, ubiću te, a tvog ću muža na sud.« Dodao

  joj je paketić u kome je bila čipkana venčanica njegove neveste.

  Otišla je kući stravom ophrvana. Mlada i lepa bejaše, i nije joj se umiralo. U svojim

  mislima prebrojavala je šta će sve napustiti. Od života je dotad mnogo očekivala —

  kćeri i sinove i uglednu starost. Bila je pobožna i verovala je u zagrobni život, ali šta ako u tome greši? Šta ako je ova egzistencija, ovde i sada, sve što postoji, ako je tu granica?

  Ili ako je smrt hladno zatočeništvo? Drhtala je.

  Muž je poče moliti da ide imperatoru te noći. »Pokušaj opet da ga ubediš svojim

  govorom. Daj sve od sebe. A ako to ne uspe... ako nije sramota... naši životi...« Govorio ie postiđeno. »Naši životi su iznad svega.« Pretvarala se da se s tim slaže. Obukla je tu belu venčanicu i, prebacivši ogrtač preko nje, pošla ka palati.

  Njene oči bile su kao uglačani žad, njena bujna kosa kao od zlatnih vlasi sačinjena.

  Imperatora je toliko podsetila na njegovu pokojnu ženu, da nije mogao naterati sebe da

  je ubode nožem. Obratio joj se imenom pokojne supruge.

  Bila je zbunjena. »Vaša ekselencijo, to sam ja, Bjanka, a došla sam da potvrdim 83

  vernost svoga muža i da položim svoj život.«

  To je rastopilo imperatora. Ispričao joj je koliko je lud od jada zbog smrti svoje žene i sina, kako je išao do lunarne veštice, kako mu je ona rekla da nađe zamenicu koja će razmeniti mesto sa njegovom ženom, i kako bez svoje žene neće moći da izdrži više

  od sledećih sedam dana u ovom životu.

  Kleknula je pred njim i ponudila da umre te noći, jer će svojim jednim životom moći da spase tri — imperatorov, imperatorove neveste, i svog muža. Rekla je:

  »Sigurno je dobro naći se, u zagrobnom životu, na mestu carice.«

  Saslušao je njenu uzvišenu ponudu radosno. Rekao joj je da se vrati sledeće noći, i

  da se oprosti od svojih prijatelja.

  Isto je kazao i sledeće noći i sledeće. Ratovao je on pre toga, buntovnike i izdajnike

  ubijao, i muškarce i žene. Ali Bjanku nije mogao ubiti.

  Jednog kišnog dana vratio je nož lunarnoj veštici.

  »Mora biti vraćen sa krvlju«, reče ona. »Od toga ja živim.«

  »Poseći ću se po ruci«, reče on, »da te zadovoljim.«

  »Ne, to mora biti krv iz srca, i data rado. Da li si voljan da umreš?«

  Imperator se osvrte po njenoj čađavoj sobi, omirisa memlu, oslušnu kako tužna kiša kaplje sa lišća drveća napolju. Protrlja šake da se uveri da je živ. »Nisam spreman da umrem«, reče on. »Monarh sam silan. Mlad sam.«

  »Utoliko si bolji za mene.« Upirala je plamteći pogled u njega.

  Očajanjem i mukom obuzet, imperator ode od veštice i uputi se Bjankinoj kući, a

  tamo je nađe kako sedi pokraj svoga muža. Imperator im reče šta je lunarna veštica kazala.

  Vitez je iskašljavao grudvice krvi. Dah mu je vrelinom parao grlo, kao da mu je pesak nasut u prsa. Bio je bliže smrti nego ikad ranije. Pridigao se na laktove, onda se srušio na jastuk. Vide imperatorovu pogruženost i oseti malo sažaljenja i prema njemu;

  a videvši melanholiju svoje žene, ni o čemu drugom nije mogao da razmišlja, nego samo

  o načinima da se ona ublaži. Bio je siguran da umire. »Možda ću moći da ubedim vešticu da se predomisli ako me tamo odvedete. Kada sam bio vaš oficir, razgovarao sam sa vojnicima.« I još reče: »Pustite me da razgovaram sa vešticom mesečevom.«

  Sedeli su njih troje ćutke u kočiji koja ih je odvezla u šumu. Svako od njih je svoju

  odluku doneo.

  Klanjajući se, uđoše u njenu kolibicu, i vitez, grabeći vazduh, klonu u jednu stolicu.

  Bjanka stade pored njega, a imperator pored Bjanke.

  Bjanka je progovorila prva, dok je njen muž pokušavao da dođe do daha. »Pošto

 

1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 11 12 13 14 15 16 17 18 19 20 21 22 23 24 25