Kad dođe jutro, izmaglica se diže iz mora duž litica pored Kingsporta. Bela i

  paperjasta izlazi iz dubina i ide ka svojoj braći oblacima, puna snova o mokrim pašnjacima I pećinama levijatana. A kasnije, sa smirenim letnjim kišama koje

  padaju na strme krovove poeta, oblaci rasipaju deliće tih snova, da ne bi ljudi živeli

  bez govorkanja o starim neobičnim tajnama, i o čudima koja su predmet razgovora

  između planeta usamljenih u noći. Kad priče polete gusto u grotlima tritona, i kada

  se iz rogljastih školjki u gradovima morske trave začuju divlje pesme naučene od

  Starijih, tada prostrane željne izmaglice pohrle u jatima ka nebu natovarene

  predanjima, a okeanu okrenute oči na stenama vide samo mističnu belinu, kao da

  je rub te stene i rub sveta celog, a dostojanstvena zvona na plovcima nariču slobodno u vilinskom eteru.

  74

  Dakle, severno od arhaičnog Kingsporta, litice se uzvijaju uzvišene i čudne, terasa

  za terasom, sve do one najsevernije koja visi na nebu kao sivi smrznuti vetronosni oblak. Usamljena je, ta sumorna tačka koja strši ka bezgraničnom prostoru, zato što se

  od tog mesta obala oštro okreće ka unutrašnjosti kopna, ka ušću velikog Miskatonika,

  reke koja se izliva iz ravnica, prolazi pored Arkama, i donosi šumske legende i male blede uspomene iz bregova Nove Engleske. Priobalno stanovništvo Kingsporta diže pogled ka toj litici na onaj način kako drugi primorci dižu pogled ka polarnoj zvezdi, i podešava svoje noćne časovnike prema načinu kako ta litica sakriva ili pokazuje Velikog medveda, Kasiopeju, i Zmaja. Za te meštane, ona je isto što i nebo, i zaista, ona je od njih skrivena onda kad izmaglica skrije zvezde ili sunce.

  Neke od stena primorci vole, na primer onu čijem grotesknom profilu su dali ime

  otac Neptun, ili onu čije su stubove i stepenike nazvali imenom Kozvej, uzdignuti drug; ali ove se plaše jer je tako bliska nebu. Portugalski mornari, što dolaze sa plovidbe, krste se kad ovu liticu po prvi put ugledaju, a stari Jenkiji veruju da bi pentranje do tamo, čak i kad bi bilo izvodljivo, donelo nešto daleko gore od smrti. Pa ipak, jedna drevna kuća stoji na toj steni, i na njenim prozorčićima ljudi uveče vide svetlost.

  Ta prastara kuća oduvek je bila tamo, i ljudi kažu da u njoj stanuje Onaj koji priča

  sa jutarnjim izmaglicama dok se dižu iz dubine, a možda i vidi jedinstvene prizore u pravcu okeana onda kad rub te stene postane i rub sveta celog, i kad dostojanstvena

  zvona na plovcima nariču slobodno u belom vilinskom eteru. Ovo oni pripovedaju na osnovu tuđih prepričavanja, jer taj zastrašujući krš nikad niko ne posećuje, a domaće stanovništvo ne voli ni da okreće durbine na tu stranu. Letnji gosti su i te kako osmatrali tu kuću svojim razmetljivim dvogledima, ali nikad nisu videli ništa sem sivog praiskonskog krova, šiljatog, sačinjenog od šindre, sa strehama spuštenim maltene do samih

  sivih temelja, i mutnog žutog sjaja tih prozorčića koji je izvirivao ispod streha u sumrak.

  Ti letnji ljudi ne veruju da Jedan isti živi u toj drevnoj kući već stotinama godina, ali oni svoju jeres ne mogu dokazati nijednom pravom meštaninu Kingsporta. Čak i Strašni Starac, koji razgovara sa olovnim klatnima u bocama, kupuje bakaluk vekovnim špan-skim zlatom, i čuva kamene idole u dvorištu svoje prepotopske kuće u ulici Vode, može

  jedino kazati da su te stvari bile iste i kad je njegov deda bio dečak, a to je moralo biti pre nezamislivo dugog vremena, kad su Belčer ili Širli ili Paunel ili Bernard bili guverneri provincije »Zaliv Masaču‐sets« pod vlašću Njegovog Veličanstva.

  Onda, jednog leta u Kingsport dođe filozof. Zvao se Tomas Olnej i držao je nastavu

  o teškim stvarima u jednom koledžu u zalivu Naranganset. Sa temeljito građenom ženom i razmahanom dečurlijom je došao, a njegove oči bejahu zamorene gledanjem

  istih prizora tokom mnogo godina i premišljanjem istih čvrsto disciplinovanih misli.

  Osmatrao je izmaglice sa dijademe Oca Neptuna, pokušavao je da se popne u njihov beli svet misterije po titanskim stepenicima Kozveja. Jutro za jutrom provodio ležeći na stenama i gledajući preko svetskog ruba ka kriptičnom eteru, osluškujući spektralna zvona i divlje kričanje bića koja su mogla biti galebovi. Onda, kad bi se izmaglica podigla a more se ukazalo prozaično sa dimom parobroda, on bi uzdahnuo i sišao u grad, gde bi

  se rado provlačio kroz krivudave, uske starinske uličice, uz breg i niz breg, i proučavao šašave zateturane zabate i čudnostubaste kapije koje zaštitiše već toliko generacija ovih tvrdih primoraca. Ćak je razgovarao i sa Strašnim Starcem, koji nije voleo neznance, pa je i pozvan u njegovu zastrašujuće arhaičnu kuću seoskog izgleda gde niski plafoni i crvotočne drvene ploče na zidovima čuju odjeke uznemiravajućih solilokvija u mračnim

  sitnim satima.

  Naravno da je bilo neizbežno da Olnej zapazi sivu neposećivanu kuću na nebu, na

  tom zlokobnom severnom vrhuncu koji se spojio sa izmaglicama i nebeskim svodom.

  Uvek je ona nad Kingsportom visila, i uvek je njena misterija mogla da se čuje u šapatima kroz krivudave uličice Kingsporta. Strašni Starac je odhripao priču koju je od svog oca čuo, priču o munji koja je jedne noći šiknula iz te šiljaste kućice do oblaka višeg 75

  neba; a bakica Orni, čije je majušno boravište sa zaokrugljenim krovićem u Brodskoj ulici sasvim pokriveno mahovinom i puzavicama, graktavo je ispričala nešto što je njena baba čula kao prepričavanje, nešto o oblicima koji su izlepetali krilima iz istočnih izmaglica i uleteli pravo kroz uzana, jedina, vrata tog ne‐dostupnog mesta — jer ta vrata su okrenuta na onu stranu gde je litica ka okeanu. ivica je tačno do samih vrata, pa je moguće pogledati samo sa brodova na moru.

  Najzad, željan novih čudnih stvari, a pošto ga nisu sputavali ni strah

  Kingsportovaca ni uobičajena indolencija letnjih stanara, Olnej je doneo veoma strašnu

  odluku. Uprkos svom konzervativnom vaspitanju ili baš zbog njega, jer banalni životi izazivaju tužnu čežnju prema nepoznatom — on je izrekao veliku zakletvu da će se popeti na tu izbegavanu severnu stenu i posetiti nenormalno staru sivu kućicu na nebu.

  Na veoma uverljiv način njegovo razumnije »ja« tvrdilo je da ljudi u toj kućici do nje sigurno stižu iz pravca kopna, onim pristupačnijim putem, po grebenu pored ušća Miskatonika. Verovatno su kupovali i prodavali u Arkemu, zato što su znali da se Kingsportu njihovo prisustvo ne dopada, ili možda zato što nisu mogli da siđu niz liticu na onoj strani gde je Kingsport. Olnej je otpešačio duž manjih litica do mesta gde velika odskače drsko da se druži sa nebeskim stvarima, i uverio se veoma temeljito da nijedno

  ljudsko stopalo ne može ni da se penje ni da se spušta tom nadnetom južnom strminom. A ka istoku i ka severu litica se dizala hiljadama stopa vertikalno iz vode, tako da je preostajala jedino zapadna strana, ona prema unutrašnjosti kopna, prema Arkamu.

  Jednog ranog avgustovskog jutra krenuo je Olnej da nade putanju do

  nepristupačnog vrha. Zaputio se ka severozapadu, prijatnim sporednim putevima,

  pored Huperovog ribnjaka i stare ciglane barutane, do mesta gde pašnjaci počinju da se

  uzdižu, i odatle sve do grebena koji se nalazi iznad Miskatonika i sa koga se divno vide beli džordžijanski tornjevi Arkama preko milja i milja reke i pašnjaka. Ovde je našao jedan senoviti put ka Arkamu, ali baš nikakvu stazu prema moru, što je želeo. Šume i

  polja bejahu zbijeni sve do visoke obale rečnog ušća, i nigde nijednog znaka ljudskog prisustva; nijednog kamenog zida, čak, niti zalutale krave nije bilo, već samo visokih trava, gigantskog drveća, i zamršenog trnovitog žbunja, nalik na ono što je prvi Indijanac mogao videti. Počeo je da se penje polako ka istoku, sve više i više u odnosu na ušće koje je ostajalo levo od njega, a sve bliže moru, ali penjanje je bivalo sve teže tako da se najzad počeo pitati kako čak i stanari tog neomiljenog mesta us‐pevaju da stignu do spoljašnjeg sveta, i da li često idu na arkamsku pijacu.

  Onda se drveće proredilo, i on vide daleko u dubini, desno od sebe, bregove i prastare krovove i tornjeve Kingsporta. Sa te visine, čak je i breg Sentral Hil izgle dao patuljasto; on je jedva mogao sagledati prastaro groblje uz Kongregacijsku bol niču, ispod koga, govorka se, neke strašne pećine ili jazbine vrebaju. Pred njim su le žale škrte trave i brojni žbunovi borovnice, a iza toga, goli krš i uzani vrhunac sa z strašujućom sivom kućicom. Greben se tu sužavao, pa je Olneja hvatala vrtoglavica zbog njegove usamljenosti u nebu, zbog užasne provalije prema Kingsportu koja je zjapila južno od njega i zbog okomite provalije skoro milju duboke koja je počinje severno od njega i spuštala se sve do rečnog ušća. Odjednom, naiđe na veliku jan. gu

  deset stopa duboku, tako da se morao spuštati pomažući se rukama, pa skočiti n koso

  dno, onda opasno puziti uz jedan prirodni tesnac u suprotnom zidu. Znači i i su putem

  ljudi iz te tajanstvene kuće saobraćali između zemlje i neba.

  Kad se ispentrao iz jaruge, jutarnja izmaglica se skupljala, ali on je jasno video uzdignutu ali nimalo svetlu kuću ispred sebe: zidove kameno sive, i visoki šii, hrabro uzdignut naspram mlečne beline isparenja nad morem. I primetio je da ne postoje nikakva vrata na toj strani ka kopnu, nego samo dva rešetkasta prozora sa mrljavim, okruglim staklenim pločicama oko kojih je naliveno olovo, u stilu sedamnaestog veka.

  Svud oko njega bejahu oblaci i haos, nije mogao videti ništa ispod beline beskrajnog 76

  prostora. Bio je sam na nebu sa ovom čudnom i vrlo uznemirujućom zgradom; a kad se,

  priljubljen postrance uz zid, dovukao do prednje strane zgrade i video da provalija počinje baš od same ivice tog prednjeg zida, tako da se onim jedinim, uzanim vratima

  uopšte i ne može prići sem kroz sam prazni etar, jasno je osetio užas koji se nije mogao objasniti samo visinom. Bilo je veoma čudno i to da su šindre, toliko crvotočne, mogle

  da se održe, i da dimnjak sačinjen od tako razmrvljenih cigala još uvek stoji.

  Dok se izmaglica zgušnjavala, Olnej je dopuzao do prozorčića i na severnoj, i na zapadnoj, i na južnoj strani, isprobavao ih je sve, ali je našao da su svi zabravljeni. Bilo mu je na nejasan način i drago što su zabravljeni, jer što je više gledao tu kuću, sve manje je želeo da u nju ude. Onda ga je zaustavio jedan zvuk. Čuo je čegrtanje brave i

  klizanje reze, a posle toga dugo škripanje kao da neko polako i oprezno otvara teška vrata. To se dešavalo na okeanskoj strani, koju nije mogao videti, tamo gde se sa uzanog ulaza odmah otvara prazni prostor maglenog neba iznad talasa, hiljadama stopa

  dubok.

  Onda se čulo teško, odlučno koračanje po kućici, i Olnej začu kako se otvaraju prozori, prvo na severnoj, njemu sada suprotnoj strani, pa onda na zapadnoj odmah iza

  ugla. Posle toga, bili su na redu južni prozori, ispod velike niske strehe pod kojim je i on stajao, i mora se reći da mu je bilo više nego nelagodno dok je razmatrao činjenicu da

  se njemu s jedne strane nalazi ta odbojna zgrada a s druge strane praznina visokog vazduha. Kad je počelo petljanje oko najbližeg prozorskog krila, on je otpuzao opet na

  zapadnu stranu, pribijajući se uza zid pokraj prozora sad otvorenih. Bilo je očigledno da je vlasnik došao kući; ali ne kopnom, niti ikakvim zamislivim balonom ili vazdušnim brodom. Koraci su se opet začuli, i Olnej se postrance provukao oko ugla, na sever, ali pre nego što se uspeo skloniti, začuo se tih glas, i bilo mu je jasno da se mora suočiti sa svojim domaćinom.

  Kroz zapadni prozor virilo je, napolje istureno, jedno veliko crnobrado lice sa očima fosforescentnim od otisaka nečuvenih prizora. Ali glas je bio blag, i zvučao čudno i starinski, tako da Olnej nije zadrhtao kad se mrka ruka ispružila da mu pomogne da se kroz prozor popne u nisku sobu obloženu crnom hrastovinom i popunjenu izrezbarenim

  tjudorskim nameštajem. Čovek je bio obučen u vrlo staromodnu odeću, a oko sebe je

  imao neodređeni oblik starog pomorskog znanja i snova o visokim galeonima. Od čuda

  koja je taj čovek pričao, Olnej nije zapamtio mnogo, čak ni ime njegovo; ali kaže da je to bio neobičan i ljubazan čovek, pun magije neznanih praznina vremena i prostora.

  Sobicu je ispunjavalo mutno zeleno svetio poput onog ispod vode, i Olnej je video da

  oni udaljeni prozori, prema istoku, nisu otvoreni, već da su zatvoreni ka maglovitom eteru kome su, svojim tupim okancima nalik na dna starih flaša, zatvarali put.

  Činilo se da je taj bradati domaćin mlad, a ipak gledao je očima natopljenim pradavnim misterijama; a na osnovu priča koje je pripovedao o divnim drevnim stvarima, mora se pretpostaviti da su seljani bili u pravu kad su govorili da je on blizak morskim izmaglicama i nebeskim oblacima još od dana kad je selo nastalo i kad je moglo, odozdo, iz ravnice, da počne da gleda njegov ćutljiv život. Dan je odmicao, a Olnej je i dalje slušao prepričavanja o starim vremenima i dalekim mestima, slušao kako su se kraljevi Atlantide borili protiv ljigavih svetogrđa što ispuzaše iz provalija na okeanskom dnu, i kako izgubljeni brodovi i danas, kad dođe ponoć, naziru stubovite, zakorovljene hramove Posejdonove, i baš po tom prizoru znaju da su izgubljeni. I godine Titana bile su u sećanje dozvane, ali domaćin se počeo ustručavati kad je pomenuo mutno prvo doba haosa koje je prethodilo rođenju bogova i, čak, starijih, doba kad su drugi bogovi dolazili da plešu na planinskom vrhu Hateg‐Kla u kamenitoj pustinji blizu Ulthara, onostran reke Skai.

  Uto se kucanje na vratima začu; na tim prastarim vratima od hrastovine klinovima

  načičkane, iza kojih je bila samo provalija sa belim oblacima. Olnej se uplašeno trgnuo, ali mu je bradati čovek pokretom pokazao da miruje, i na prstima otišao do vrata da 77

  pogleda kroz veoma malu rupu. Ono što je video nije mu se dopalo, zato je pritisnuo

  prste na usne i otišao, opet hodajući na nožnim prstima, da zaključa i zabravi sve prozore, pre nego što se vrati da opet sedne na starinsku klupu pokraj svoga gosta.

  Onda Olnej primeti kako se, redom, iza svakog od poluprovidnih kvadrata tih mutnih starih prožorčića, pojavljuje čudna crna silueta posetioca koji je znatiželjno obilazio kuću pre nego što je otišao; i drago mu beše što njegov domaćin na ono kucanje nije

  odgovorio. Jer, čudnovate stvari postoje u velikoj provaliji, pa tragač za snovima mora da pripazi da ne probudi i ne susretne pogrešne.

  Onda su počele da se skupljaju senke; prvo male, skrivene, pod stolom, onda odvažnije u tamnim uglovima. Bradonja je načinio neke enigmatične molitvene gestove

  i upalio visoke sveće u čudnovato oblikovanim bronzanim svećnjacima. Često je pogledao ka vratima kao da nekog očekuje, i najzad kao da bi udovoljeno njegovom pogledu, jer začulo se jedinstveno kucanje nesumnjivo po nekoj veoma staroj i tajnoj šifri. Ovoga puta on nije čak ni pogledao kroz rupicu, nego je sklonio i veliku hrastovu gredu, i rezu, i otključao vrata, te ih naglo širom otvorio prema zvezdama i izmaglici.

  A onda su, uz zvuke opskurnih harmonija, u tu sobu iz dubina doplovili svi snovi i

  sve uspomene zemaljskih potonulih Moćnih. Zlatne vatrice poigravale su oko

  zakorovljenih brava, tako da je Olnej, dok im je iskazivao poštovanje, bio i zasenjen. Tu je bio Neptun sa trozupcem u ruci, tu bejahu i razigrani tritoni i fantastične nereide, a delfini su na svojim leđima održavali u ravnoteži ogromnu talasastu školjku u kojoj su

  nosili vedru i groznu formu praiskonskog Nodensa, gospodara velike provalije. Rogljaste školjke tih tritona čudesno trubljenje su stvarale, a nereide su pravile neobične zvuke lupkajući po grotesknim rezonantnim ljušturama neznanih vrebača iz crnih podmorskih

  pećina. Onda je osedeli Nodens posegnuo belom rukom i pomogao Oliieju i domaćinu

  njegovom da uđu u tu džinovsku školjku, što je propraćeno silnim trubljenjem u školjke

  i udaranjem u gongove. I van, u bezgranični eter, polete taj fabulozni voz, čija buka i vika se izgubiše u ehoima gromova.

  Svu noć oni u Kingsportu su gledali tu uzvišenu liticu kad god su im izmaglica i oluja

  to dopuštali, a kad, u sitne sate, maleni mutni prozori potamneše, oni počeše da šapuću o stravi i katastrofi. Olnejeva deca i njegova zdepasta žena moliše se bezbojnom odobrenom baptističkom bogu, nadajući se da će putnik, ako kiša do ujutru ne prestane, moći da pozajmi kišobran i kaljače. Onda je zora doplivala iz mora, vodom kapljući, maglom ovenčana, a zvona na plovcima naricala su svečano u vrtlozima belog

  etera. U podne, elfinski rogovi zatrubiše nad okeanom a Olnej, suv, lakih koraka, siđe sa litica u drevni Kingsport sa izgledom daljina u očima. Nije se mogao setiti šta je to sanjao u kolibi koja čuči na nebu i u kojoj živi taj još uvek bezimeni pustinjak, niti je mogao kazati kako je dopuzio niz tu liticu kud nijedna druga ljudska stopa nije prošla. O

  tim stvarima nije uopšte mogao pričati ni sa kim sem sa Strašnim Starcem, koji je posle toga mumlao čudne stvari u svoju dugu belu bradu; starac se zaklinjao da čovek koji je

  sišao sa litice nije u svemu isti onaj koji se popeo, i da je negde pod tim šiljatim sivim krovom, ili u nezamislivim prostorima te zlokobne bele izmaglice, ostao izgubljeni duh

  čoveka koji je do tada bio Tomas Olnej.

  I od tog sata, pa kroz sve tupe, tegleće godine sivila i zamorenosti, filozof je radio, jeo i spavao, i bez protesta obavljao sve građanske dužnosti. On više ne čezne za magijom onih daljih bregova, niti uzdiše za tajnama koje izviruju kao zeleni sprudovi iz bezdana mora. Monotonija njegovih dana više mu ne donosi tugu, a čvrsto

  disciplinovane misli sada su njegovoj imaginaciji sasvim dovoljne. Njegova dobra supruga postaje sve zdepastija a njegova deca sve starija, prozaičnija i korisnija, a on nikad ne propusti da se osmehne sa tačnom merom ponosa kad to okolnosti traže. U

  pogledu njegovih očiju više nema nemirnog sjaja, a ako ikada oslušne elfinske rogove,

  to je samo noću, kad stari snovi lutaju. Nikada više nije video Kingsport, jer se njegovoj porodici nisu dopadale smešne stare kuće sa, rekoše, nemoguće lošim slivnicima. Sada

  78

 

1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 11 12 13 14 15 16 17 18 19 20 21 22 23 24 25