Mač Sudbine, page 35
– Tata!!!
– Nadbore! Suliče! Kako ste porasli, kao bičići! Dabome, hajte ’vamo, kod mene! Brzo!
Zastao je videvši nisku, mršavu pojavu pepeljaste kose koja je išla zajedno s dečacima. Devojčica ga pogleda; ugledao je velike oči zelene kao jesenja trava, blistave kao dve zvezdice. Video je kako se devojčica najednom otrgla, kako je potrčala, kako... Čuo ju je kako vrišti, tanko, prodorno.
– Geralte!
Veštac se okrenu od konja munjevitim, spretnim pokretom. I potrča joj u susret. Jurga je gledao, očaran. Nikada nije pomislio da čovek može da se kreće tako brzo.
Susreli su se nasred dvorišta. Devojčica pepeljaste kose u sivoj haljinici. I belokosi veštac s mačem na leđima, sav u crnoj koži svetlucavoj od srebra. Veštac u mekanom skoku, devojčica sitnim koracima, veštac na kolenima, tanušne ruke devojčice oko njegovog vrata, pepeljasta, mišja kosa na njegovom ramenu. Zlatolika je gluvo vrisnula. Jurga je zagrli, bez reči je privuče uza se, drugom rukom obuhvati i prigrli obojicu dečaka.
– Geralte! – ponavljala je devojčica, pripijajući se uz veščeve grudi. – Pronašao si me! Znala sam! Oduvek sam znala! Znala sam da ćeš me pronaći!
– Ciri – reče veštac.
Jurga nije video njegovo lice, skriveno u pepeljastoj kosi. Video je ruke u crnim rukavicama, kako stiskaju leđa i ramena devojčice.
– Pronašao si me! Oh, Geralte! Sve vreme sam te čekala! Baš mnogo dugo... Bićemo sada zajedno, zar ne? Sada ćemo biti zajedno, je li tako? Kaži, Geralte! Zauvek! Kaži!
– Zauvek, Ciri.
– Tako je, kao što su govorili! Geralte! Baš kao što su govorili... Ja sam tvoja sudbina? Kaži! Ja sam tvoja sudbina?
Jurga ugleda veščeve oči. I veoma se iznenadi. Začu tihi plač Zlatolike, oseti drhtaje njenih ramena. Gledao je u vešca i čekao, sav napet, njegov odgovor. Znao je da taj odgovor neće razumeti, ali čekao ga je. I dočekao je.
– Ti si nešto više, Ciri. Nešto više.
Andrzej Sapkowski, Mač Sudbine
